РЕЗУЛТАТИ 3. ПЕСНИЧКОГ КОНКУРСА УГ „Играле се делије“ - 2019.

Резултати трећег песничког конкурса  УГ "Играле се делије" за 2019. годину

САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА 

 Пред жиријем овогодишњег песничког конкурса УГ „Играле се делије“ није био лак задатак, будући да је велики број песама био на сличном књижевно-уметничком нивоу.

Жири је донео следеће одлуке:

- У категорији одраслих песника прву награду је освојила, убедљиво се издвојивши, Мирјана Делетић Милошевић за песму „Ода Светоме Сави“, другу награду освојио је Стеван Милошевић за песму „Кажу...“, трећу награду Мило Радов за песму „Сеоба“. Песма „Сеоба“ се за нијансу издваја над песмом „Кажу...“ својим ритмом и естетским доживљајем, али се битније удаљава од основне теме овогодишњег конкурса, па стога добија трећу награду. Похваљени песници су (наведеним редоследом, од најбољег): Горан Витић за песму „Сипај за плод“, Крсто Милошевић за песму „Молитва I“, Милутин Попадић за песму „Благо Свете Горе“, Биљана Добриловић за песму „Крсна слава“ и Витомир Стевановић за песму „Фрескопис“.

 - У категорији средњошколаца награде нису додељене, јер ниједна песма није задовољила критеријуме жирија.

 - У категорији основаца додељена су: једна прва, две друге и три треће награде.
Прву награду освојила је Теодора Илић за песму „Жива вода православља осам векова нас напаја“, другу награду деле Теодора Петровић за песму „Радост васкрсења“ и Милица Макитан за песму „Вјера“, док су трећу награду освојиле Александра Перић за песму „Жива вода православља осам векова нас напаја“, Тијана Нашпалић за песму „Жива вода православља осам векова нас спаја“ и Анђела Перић за песму „Жива вода православља осам векова нас напаја“. Сви остали млади песници у овој категорији су похваљени, с надом да ће наставити да негују писану реч. 

Чланови жирија: 

 Драгомир Драган Васић 

 Љиљана Браловић 

 Лазар Биорац 

 Награђени: 

 I место – Биљана (Делетић) Милошевић, Београд

 II место – Стеван Милошевић, Врање

 III место – Мило Радов, Подгорица


Похваљени: 

 Горан Витић, Београд
 Крсто Милошевић, Крагујевац
 Милутин Попадић, Лешак
 Биљана Добриловић, Љескове воде
 Витомир Стевановић, Добој

 Одабрани: 

 Милорад Бибин, Зрењанин
 Милоје Вељовић, Београд
 Александра Мишић, Чачак
 Јован Н. Бундало, Београд
 Урош Папеш, Београд
 Зорка Чордашевић, Франкфурт
 Милан Драшковић, Београд
 Ана Ђурић Миладиновић, Смедеревска Паланка
 Ранко Гребовић, Београд
 Милош Марјановић, Београд
 Владимир Арсић, Велика Иванча
 Иван Гаћина, Задар
 Биљана (Делетић) Милошевић, Београд
 Стеван Милошевић, Врање
 Мило Радов, Подгорица
 Горан Витић, Београд
 Крсто Милошевић, Крагујевац
 Милутин Попадић, Лешак
 Биљана Добриловић, Љескове воде
 Витомир Стевановић, Добој

 Награђени:

I место – Теодора Илић, Владичин Хан

II место – Теодора Петровић, Бијељина
                   Милица Макитан, Требиње

III место –  Александра Перић, Смољинац
                     Тијана Нашпалић, Кикинда
                     Анђела Перић, Смољинац


Похваљени: 

 Никола Мирковић
 Катарина Ђуровић
 Вишња Вуковић
 Павле Петровић
 Теодора Веселиновић
 Теодора Петровић
 Александра Мракић

 УГ „Играле се делије“

Прочитајте више ...

Трећи песнички конкурс УГ „Играле се делије“ - 2019.

Трећи песнички конкурс УГ „Играле се делије“
 Удружење грађана “Играле се делије” расписује III песнички конкурс посвећен песнику Милораду Петровићу Сељанчици.
 Конкурс је отворен од 10.03.2019 до 01.06.2019. 
Одлуком УГ “Играле се делије” тема овогодишњег конкурса је
 “ Жива вода православља, 
 Oсам векова нас напаја”. 

Пред ауторима је свеобухватна тема у духу прослављања осам векова од осамостаљења Српске Православне Цркве, али и вери, нади и љубави.
 Конкурс обухвата две категорије: категорију ученика основних и средњих школа и категорију одраслих.
Песникиње и песници шаљу до пет песама, адресу, број телефона и кратку биографију на електронску адресу: igralesedelijekonkurs@gmail.com
Ученици поред контакт података и биографије шаљу тачан назив школе и разред који похађају. Песме не смеју бити објављиване у штампаној или електронској форми. Удружење грађана „Играле се делије“ не сноси одговорност за евентуално кршење закона о ауторским правима и његову злоупотребу.
Ауторски прилози се не хонораришу.
Од пристиглих радова биће изабране по три најбоље песме у категоријама I-IV разред, V-VIII разред, као и по три најбоље песме из категорије средњошколаца и одраслих.
Победнички и одабрани радови биће штампани у зборнику.
Награђени аутори (плакета + књига) као и аутори заступљени у зборнику биће позвани да учествују на завршној манифестацији “Играле се делије” која ће се одржати крајем јула у Великој Иванчи (општина Младеновац) у оквиру манифестације “Младеновачко културно лето”.
Удружење грађана „Играле се делије“, Велика Иванча, Младеновац.

Удружење грађана „Играле се делије“

Прочитајте више ...

МИЛОРАД М. ПЕТРОВИЋ - Издање Босанске виле 15. јануара 1907.

БОСАНСКА ВИЛА,  15.01.1907

МИЛОРАД М. ПЕТРОВИЋ

Издање Босанске виле 15. јануара 1907.

Босанска вила је била српски лист за забаву, поуку и књижевност. Покренут је у Сарајеву 1885. године као орган Учитељског удружења. „Босанска вила“ је излазила редовно два до три пута месечно и штампана је ћирилицом. До 1895. године била је једини књижевни лист у Босни и Херцеговини. Лист је престао да излази 15. јуна 1914. године, уочи Првог светског рата, а због забране од стране аустро-угарских власти.

Милорад М. Петровић - То вам је у истини прави песник, одушевљена срца, префињених песничких манира, који вас одмах одушевљавају, освајају; то је песник који вам мелодијом и топлином осећаја, у својим песмама, обујми срце неким лаким врелим заносом. У његовом певању имате један прилагодан, нов жанр, имате неусиљено и топло изражавање, имате пуно природног опажања и тачних опсервација. Одрастао слободно, у природи, у животу, где се разлеже глас космајског славуја, меки глас фруле и двојнице пастиреве, где се разлеже умиљата песма веселе сељанчице,он се на самом врелу у тој мери напојио и одушевио за природу, за околину, да и његове песме теку исто тако природно и весело, као што је све око њега, оне теку тако лако и глатко, да их морамо назвати најлепшим бисером народне поезије, коју није спевао какав стари гуслар, већ савремени славуј испод Космаја. У његовом певању не опажа се утицај ма кога ранијег песника; његово је певање слично лепој, новој мелодији неке нове песме, која нам се чини тако позната, тако блиска, те се одмах памти, одмах пријања за срце и одушевљава нас. И ако би се истраживао ма чији утицај у његовој поезији, нашао би се само онај силни утицај природе, стварних доживљаја у чистом ваздуху и веселом селу. И доиста ако је ма где истинита она поставка да се кроз перо и песму може оценити унутарњи живот једног човека, та је поставка у овом случају певања Милорада Петровића право, необорено правило. Ко само познаје Милорада Петровића песника, ко познаје његову нарав и навике, ко познаје најситније нијансе његовог живота, тврдиће да је он кроз своје песме излио срце и душу своју, излио најфиније и најмекше осећаје своје песничке природе. И по томе се види да је то прави песник. И с тога је он постао популаран и омиљен у свима читалачким круговима. Његове се песме радо, у сласт, читају тамо где је укус префињен и утанчан, као и тамо гдје се нема довољно критеријума за оцену песничких производа. А зар и ово није један доказ више да је то песник природе, да је то прави песник, који своје стихове ниже складно, природно, без муке и натезања. Идеална, поетска, осећајна страна његових песама одушевљава, буди пријатне емоције, које нас уздижу над сувопарном стварношћу свакодневних задевица. Милорад М. Петровић родио се 28. јула 1875. г. у Великој Иванци под Космајем. Учитељску школу свршио је 1899. г. у Алексинцу. Сада је учитељ у селу Младеновцу. Милорад М. Петровић сада је у најлепшим годинама, право рећи то је још млад човек, од кога српска књига очекује још који украс. Још као гимназиста пропевао је. И то није било из моде, већ из правог песничког нагона, из срца. Прва песма његова угледала је светла у „Дневном Листу" год. 1891. А после тога с времена на време сусрећемо се с песником у свима српским књижевним листовима и његовим песмама, које су још у почетку издавале необични таленат и одушевљење младог песника. Најинтензивнији рад Милорада М. Петровића пада од оног времена, од како је постао учитељем. А онога дана кад су његове лепе песме „Сељанчице“, које је он посветио својој супрузи Ружи, којом се и оженио по свршетку школе, дошле читаоцима у руке, он је утврдио да су основане биле наде, које су на њега полагане и једногласно и одушевљено је поздрављен и увршћен у ред наших бољих песника. Већи део његових песама чиста је лирипка. Издао је две збирке „Сељанчица“ . Песме пак његове из збирке „Сељака“ имају карактер песама политчко-сатиричних. Милорад М. Петровић огледа се и у писању позоришних дела. Написао је и приказивана су у краљ. срп. народном београдском позоришту ова два дела:  »Младост“ и „Комадић швајцарског сира“. Сем ових написао је и „Чучук Стану", који је комад сад на реду да се приказује у краљ. срп. нар. позоришту у Београду. И песма што је доносимо у овом броју, из тога је дела. Милорад М. Петровић радио је и на стручним учитељским листовима, а његов рад на дечијој књижевности уврстио га је међу остале ваљане дечије писце. О љубави његовој према деци, сведоче нам многе песме његове по свима српским дечијим листовима, који су испеване тако лаким и подесним стилом и деци лаким и згодним речима, да се већ међу децом са слашћу читају и напамет уче. О његовој вредноћи и преданости послу докази су нам и ове за децу штампане књиге: „Материце“, „Оцеви", „Село“ , „Радост“ , „Бачки Здравац" и „Ризница“.

Милорад М. Петровић радио је с приличним успехом и на приповеци. Те приповетке налазиле су као фељтони  »Политике и „Дневног Листа“. Циклус његових опажања из народног живота под натписом: „Село и сељаци“ показује колико се он интересује за околину, у којој ради, да је упозна. „Село и сељаци" је опсежно дело, које ће скорим ући у штампу. Милорад М. Петровић много је радио и кроз све његове радове видите где се провлачи, као јак, црвен конац, песничка душа његова. Песникове године, његова снага и полет обећавају нам много, још пуно бисерних зрна песничких, још који дио његове песничке душе. Наша очекивања, наше наде, даће Бог да нас не преваре, као и до сада што нас нису превариле.

Прочитајте више ...

Милорад Петровић Сељанчица, конкурс 2018, резултати конкурса

Награђени:

I место – Дајана Петровић, Ваљево
II место – Јован Н. Бундало, Београд
III место – Мирослав Павловић, Kрњево

Похваљени:

1) Иван Гаћина, Задар
2) Дајана Лазаревић, Шабац
3) Ана Миладиновић, Смедеревска Паланка
4) Ненад Петровић, Младеновац
5) Вера Д. Рајаковић Васиљевић, Ужице
6) Сања Рашчанин, Младеновац
7) Саша М. Угринић, Велика Плана

Одабрани:

1) Ајтић Тања, Ванкувер
2) Алексић Срећко, Београд
3) Владимир Арсић, Велика Иванча
4) Никица Банић, Београд
5) Милорад Бибин, Меленци
6) Емир Бајровић, Нови Пазар
7) Бундало Јован, Београд
8) Гаћина Иван, Задар
9) Глишић Слађана, Младеновац
10) Грбић Драгица, Вишеград
11) Славица Д. Дамњановић, Сомбор
12) Биљана Детелић Милошевић, Београд
13) Тамара Драгић, Бањалука
14) Ђурђевић Тања, Ваљево
15) Драгана Ђурковић Тошић, Нови Пазар
16) Божидар Ђуровић, Лазаревац
17) Ђуровић Ђукица, Београд
18) Иваниш Милан, Нови Сад
19) Јовановић Злата, Параћин
20) Kосовић Милан, Београд
21) Лазаревић Дајана,Шабац
22) Лазаревић Стефан, Јагодина
23) Манчић Жаклина, Ниш
24) Манић Милан, Панчево
25) Марић Јелена, Ужице
26) Марјановић Милош, Београд
27) Марјановић Младен, Младеновац
28) Снежана Марко-Мусинов, Падина
29) Илинка Марковић, Нови Београд
30) Мијуковић Павле, Велика Иванча
31) Ана Миладиновић, Смедеревска Паланка
32) Милојев Саша, Меленци
33) Милојевић Радмила, Параћин
34) Милошевић Ивана, Младеновац
35) Милошевић Стефан, Врање
36) Михајловић Надежда
37) Недовић Душко, Брњаци
38) Обрадовић Јасмина, Петровац на Млави
39) Павловић Мирослав, Kрњево
40) Перуничић Ђурђија,
41) Петровић Братимир, Kладово
42) Дајана Петровић, Ваљево
43) Петровић Милован, Смедеревска Паланка
44) Петровић Ненад, Младеновац
45) Пешић Весна,Ниш
46) Пешић Светлана,Власотинце
47) Радовановић Златибор, Београд
48) Радојичић Марко, Ниш
49) Вера Д. Рајаковић Васиљевић, Ужице
50) Ракановић Мира, Павлиш
51) Рашчанин Сања, Младеновац
52) Селма Селма, Јерусалим
53) Станишић Татјана, Kњажевац
54) Стојковић Милко, Смедеревска Паланка
55) Томић Бисерка, Лучани
56) Томић Велика, Шилово
57) Угринић Саша, Велика Плана
58) Цвитковић Слободан, Шид
59) Чорак Милан, Вуковар
60) Шабић Милош, Младеновац
61) Шолкотовић Снежана

Ученички радови

I-IV разред, награђени:

I место – Глиџић Јована, Ниш
II место – Петровић Матеја, Стојник
III место – Перић Анђела, Смољинац

V-VIII разред, награђени:

I место –Петровић Теодора, Бијељина
II место – Kарић Никола, Младеновац
III место – Давид Миленковић, Јагодина

Средње школе, награђени:

I место – Теодора Ристоски, Београд
II место - Марковић Мирјана, Младеновац
III место – Прокић Исидора, Младеновац

Одабрани ученички радови, I-IV разред:

1) Андрић Александра, Стојник
2) Вуковић Вишња, Стојник
3) Вучковић Вељко, Стојник
4) Глиџић Јована, Ниш
5) Јовашевић Лана, Младеновац
6) Мирковић Никола, Стојник
7) Мирковић Тамара, Стојник
8) Петровић Павле, Стојник
9) Шарчевић Растко, Младеновац

Одабрани ученички радови, V-VIII разред:

1) Миленовић Сара, Београд
2) Теодора Петровић, Бијељина

Саопштење жирија

На овогодишњи конкурс УГ Играле се делије пријавило се 143 аутора. Пристигло је 490 песама.
На завршној седници одржаној 19.6.2018. године у Младеновцу, ценећи вредност појединачних песма али и прилога у целини, жири је једногласно одлучио да на конкурсу расписаном на  духовну тему Радујте се и веселите – I место припадне Дајани Петровић из Ваљева. Осмишљено певајући о непролазној људској души и васкрсењу као коначној потврди/коначном исходу вере, надања и живота самог, Дајана Петровић умешно указује и на страдање човеково, које се јавља као неодвојиви део људског бивствовања на земљи али и као својеврсни венац славе којим се страдалници овенчавају у вечности. Сасвим заслужено, II место припало је Јовану Н. Бундалу: акламативно проговоривши о животу (и обожењу истовремено), о искушењима (исповедно) која су победива једино кроз веру и усвајање универзалних хришћанских врлина, овај песник испевао је химну хришћанству самом и свим његовим вредностима које оно у себи носи. Мирослав Павловић, награђен је III местом за надахнуту песму о извору духовне среће и радости - небеском земнику као упоришту душе, благодати, мира и молитве чија звоњава једина може нађачати општу буку обезбоженог света. Kада је о ученицима реч, треба рећи да је њихов одзив нешто слабији него претходне године – ово се посебно односи на ученике средњих школа. Ипак, приметно је учешће у категорији основних школа ангажовање ванредно талентоване деце песника, међу којима је жири наградио: Јовану Глиџић, I местом, Матеју Петровића, II местом и Анђелу Перић, III местом – у категорији ученика I-IV разред. У категорији ученика V-VIII разред, Теодора Петровић награђена је I местом – њена песма Мој пут спасења (али и прилог у целини) потврђују да она већ сада права песникиња јесте. Исто важи и за Николу Kарића, награђеног II местом и Давида Миленковића који је ове године награђен III местом. У категорији средњошколаца глоса Теодоре Ристоски награђена је I местом. Мирјана Марковић, награђена II местом и Исидора Прокић, награђена III местом (другу годину узастопно) показале су да су песничке снаге на које се у будућности може рачунати. 



У Младеновцу                                                                Чланови жирија
9.6.2018.                                                                         Зоран Антонијевић
                                                                                          Огњен Петровић

Прочитајте више ...

Песнички конкурс УГ "Играле се делије" на тему "Радујте се и веселите се"

Удружење грађана “Играле се делије” расписује II песнички конкурс посвећен песнику Милораду Петровићу Сељанчици.
Конкурс је отворен од 20.03.2018. до 05.06.2018.

Одлуком УГ “Играле се делије” тема овогодишњег конкурса је литургијски слоган “Радујте се и веселите се”.
Пред ауторима је задатак да пишу о весељу и радости као плодовима вере, непролазног, човекољубља, богољубља, православља.

Конкурс обухвата две категорије: категорију ученика основних и средњих школа и категорију одраслих.

Песникиње и песници шаљу до пет песама, адресу, број телефона и кратку биографију на
електронску адресу: igralesedelijekonkurs@gmail.com

Ученици поред контакт података и биографије шаљу тачан назив школе и разред који похађају.

Песме не смеју бити објављиване у штампаној или електронској форми. Удружење грађана „Играле се делије“ не сноси одговорност за евентуално кршење закона о ауторским правима и његову  злоупотребу.
Ауторски прилози се не хонораришу.
Од пристиглих радова биће изабране по три најбоље песме у категоријама I-IV разред, V-VIII разред, као и по три најбоље песме из категорије средњошколаца и одраслих. Победнички и одабрани радови биће штампани у зборнику. Награђени аутори (плакета + књига) као и аутори заступљени у зборнику биће позвани да учествују на завршној манифестацији “Играле се делије” која ће се одржати крајем јула у Великој Иванчи (општина Младеновац) у оквиру манифестације “Младеновачко културно лето”.

Удружење грађана „Играле се делије“, Велика Иванча, Младеновац.

 II песнички конкурс

19.03.2018

Прочитајте више ...

ПОЕЗИЈА - Песме Милорада М. Петровића

Др Милан Савић: „Песнику је село све и сва, он неће и не може ван њега, јер у сеоској средини осећа сву срећу, све блаженство своје. Ко зна, да ли би му песме тако мирисале, да је отишао ван своје сфере. На свеже пољско цвеће или на свежу, покошену траву зацело не би. Можда би се, да је село напустио и отишао у варош, у песме увукао и смрад варошке клоаке, болести и фриволности. И идила је лепа, лепа као јутро на селу са балзам – мирисом с планине или с ливаде.
Јован Скерлић: "Угледајући се јако и успешно на народну лирску песму, Милорад Петровић је испевао цео један низ сеоских песама, које су одмах биле примећене и 1902. изишле у засебној књизи под насловом Сељанчице (друго издање у Београду, 1903). Мотиви су обични и једноставни, сеоска љубав, сеоско весеље, живот шумадијског села са идиличне стране, са простаросрдачношћу и непосредним тоном народне поезије. Песме се допадају својим лаким и лепим стиховима, и својом музикалношћу. Многе од њих су компоноване и ушле су у народ."

Стихови Милорада М. Петровића, названог Сељанчица по збирци песама, објављени су 1902. године

Неке од песама Милорада Петровића

Ноћ мирише...
Ноћ мирише...
Драга моја, није лако ни у ноћи
Самовање. Знаш, не знала,
Друго ћу ти вече доћи,
Ти ме чекај до петала!
Не могу ти  'вако више...
Ноћ мирише!...

Ноћ мирише!...
Драго моје, самоћа ме пуста сатре!
Којекако дан протече,
Али стрепим к 'о од ватре,
Кад наступи црно вече.
Не могу ти  'вако више…
Ноћ мирише!...

Ноћ мирише...
Драга чека. У собици жижак светли.
Драги драгој журно ходи.
Запојаше први петли.
Драги драгој дома води.
Сaмовање?... Никад више!...
Ноћ мирише!...

  У колу 

На сред села коло игра,

Коло води драго моје,

Изван кола цуре стоје,

Бројаницу ситну броје:

"Дај нам, момче, очи твоје!"

У мени се срце кида,

Пусто срце на две поле,

Од јада ме душа боли,

Плачно око к'о да моли:

"Да л' ме воли?... 

"Да л' ме воли?...

Дај ми, драги, срце твоје,

Ја ћу теби душу дати,

Душа ће ми мирисати,

Миомир ти снаге дати:

Да ме можеш љубом звати.

Девојче, враже..

Девојче враже, ђаволе море,

Знаш шта о теби говоре:

Да љубиш старе бећаре!..

"Не слушај, драги, злотворе!

Ја љубим момка, јунака млада,

Говор је клета завада;

Ја љубим тебе од лане,

Милане душо, драгане! ..

Мајка ме млада учила: "Ћери,

Не веруј старој невери,

Шта ће ти стари бећари?...

Бољи су млади дилбери!"

Играле се делије

Играле се делије, 

Насред земље Србије,

Ситно коло до кола,

Чуло се до Стамбола.

Свира фрула из дола, 

Фрула мога сокола, 

Ситно коло до кола,

Чуло се до Стамбола.

Чуло се до Стамбола,

Царског града охола.

Игра коло до кола,

Не хаје за Стамбола.

Све док је твог благог ока

Све док је твог благог ока

и усана твојих сласт,

небо је моје плаво,

а живот вечно млад.

Сваки куцај срца твога 

ја разумем знај.

Чиста је оно суза

што у оку твоме сја.

За твог лика рајски плам

живот ћу радо теби да дам.

Бор до бора ...
Бор до бора, зелени се гора,
Зелен-гора до драгова двора,
Ту нас двоје, ја и драго моје,
- Горо, ћути,
Може нана чути! ..

Гора ћути, ал' се мени слути,
Чуће нана од других јарана,
Па ће рећи: "Јао моја Јана>
Куд се вере
Те љуби дилбере?"

Планино моја!...
Планино моја, планино,
Што ми се мајко поносиш,
Што тебе облак не хвата,
Те моја поља не росиш

Кукуруз цвили у свили,
Сићана трава скапава,
Пусто се поље снуждило,
Јарко се сунце уждило.

Планино, мајко рођена,
Поврни облак са мора,
Те моја поља ороси,
Сићаном кишом са гора!

Лето прође
Лето прође, беше што је било,
Ледена зима шири ледено крило,
Драга моја бојиш ли се зиме?

Не питај ме јадане јаране,
Да л' се бојим хладовите зиме,
Већ ме питај душо и душмане:
Где ћу зиму дочекат и с киме?


 Јадна ја!...
Заплакала млада мома
Ђурђев данку на уранку:
Ђурђев данче јадованче
Јадна ја!

Зима прође, лето дође,
А ја сама у сузама,
Тешко коби, што ћу, што би?..
Јадна ја!...

Далеко је до јесени,
Други данци, кратки санци,
И састанци и растанци,
Јадна ја!...

  Зар тако?...
Два лета и два пролећа,
Две зиме и две јесени
Ја сам те, болан чекала,
А ти се другом ожени!
Зар тако, душо, душо неверо?...

Kад пође оно полане,
У град да служиш катене,
Ти ми се вајно обећа:
Доћи ћу, драга, с пролећа!
Зар тако, душо, душо неверо?...

Чујеш ли, драги, не чуо:
А што ми срце украде?
А што ми душу зароби
Kад нисам знала за јаде?
Зар тако, душо, душо неверо?...

Бисер се просу...
Бисер се просу планином,
Пламен се осу долином,
Ишета драга градином,
Градина миром мирише,
Славуј кроз гране узидуше.

У зору плаву, пред зору,
Kапија шкрипну на двору,
Месец замаче yа гору,
Градина миром мирише,
Славуј кроз грање уздише

Снег западе...
Снег западе на ливаде
Засу стазе и богазе
И сокаке
И друмове
Старе

Јао, штете, да л' чујете,
Или, цуре, не хајете
За јунаке
Соколове,
Летошње бећаре?

Kад у гори зашумори
Лист на грани к'о и лани
И ливаде
И пољане
Стере.

Kад процвате, кад позлате
Старе стазе и богазе,
Потражиће
Опет цуре
Летошње бећаре.

Моја домовина
Kршан камен осуо се косом,
А под њиме долине и равни,
Напојени крви рујне росом,
Дедова нам и очева славни;
Окупљени главама без броја
Ето то је Домовина моја.

Ето то је Домовина моја,
А питате л' њени синци ко су?
Све соколи, јуначкога соја,
Kа'  и они давно пали што су.
И свакога једна мис'о води:
Слози, правди, љубави, слободи.
Слози, правди, љубави, слободи
Водила нас увек једна  мис'о.
У тој вери слобода се роди
Ал' нам усуд тешку судбу пис'о
Вековима крв се грозно лила,
Домовино крвава и мила!

Домовино крвава и мила,
Је л' ти доста крви од синова?...
Није, није! Ја ти чујем речи:
Док не видим Васкрс својих снова...
Твоја жеља ништа нас не плаши,
Твоји снови, то су снови наши.

Твоји снови, то су снови наши,
То је наша жеља слатка жарка,
И веруј нам, да је васкрс близу,
Kад ће грмнут песма слободарка
Kроз све краје где се крвца лила,
Домовино крвава и мила.

Ђурђевско јутро
Стидљиво к'о скоро доведена млада,
Кроз честу у брегу јутро се прикрада,
Јутро пуно светле росе и мириса,
Млада, сочна трава најстрасније дише,
На јасици лишће једва што се нише,
Птичице у хору кроз брснато грање
Поздрављају сложно ђурђевско раздање.
Разгоне се магле танане ко свила,
На истоку сунце шири златна крила,
Ето сунца, ето светлости и зрака.
Ето Ђурђевскога младога јунака!
Златно му је лице и груди и недра,
Мачеви му златни красе сјајна бедра
По три копља јунак у висину скаче,
Здраво да си млади пролећни јуначе!..
Невеста ти земља жудан поглед баца
Јер се зажелела топлих пољубаца.

Вече на селу
Са звезданог неба блиста
Мио сјај,
Попац цврчи, ветрић пири,
Мири гај.

Са ливаде песма бруји
Диван склад,
Звонца звоне, доле хите
Чобанчад.

А кроз село бирова се
Чује глас:
"Куп'те данак, наређује
Кмет и влас'!"

Из далека разлеже се
Фруле звон,
Нека цура тек прошапће:
"Да л' је он?"

Жагор, врева, лавеж паса,
У округ
Полагано сумрак гари
До и луг.

Песме
Kликни вило са српских планина,
Нек ођекне сваки српски брег
И сакупи браћу из даљина,
Под злаћани од слободе стег

Душан зовена победе нове,
Преклиње нас са Kосова кнез;
Марков топуз из мора искаче,
Блиста сабља Обилића рез.

Бог је с нама. Боже ти нас води,
Белом Орлу нове снаге дај;
Нек полети сунцу и Слободи,
Да нам сине старе славе сјај.

Моје лане...
Моје лане, не било му мане,
Носи низу, баш под грлом близу,
Сува злата, око бела врата...
И мерџана и других ђердана,
Па ми жао, и жао и криво,
Што јој нисам и сам тако близу,
Дању бих је у грло целив'о
А ноћу бих под грлом почив'о


Бог да прости!

Пео сам се на све горе

Што их српска земља има,

И љубио голе стене,

Грлио се с каменима.

Ишао сам на све стране,

Тужна лица, ногом смелом,

Сваку стопу српске земље,

Квасио сам сузом врелом!

А кад дођох на Косово…

Сташе сузе од жалости,

Само усне шапутаху:

“Бог да прости, Бог да прости!....”

Регрути

Јутрос нас наше окитише сеје,

Јесењим цвећем, орошеним сланом,

Јутрос нас наше изљубише мајке,

И испратише с надом прехрканом.

Очеви наши нису дома били,

Да нас разуму, да их разумемо,

Као и онда, кад су од нас пошли,

Они су тамо, куда ми идемо.

Много је патње њином челу седом,

Много је борбе за њихова плећа,

Ал ми ћемо их одменити редом

Јер ми смо њина одмена и срећа.

Грунуће море наше снаге младе,

И остануће за потомство бајке,

Ко смо, и шта смо, и какви смо били,

И пропеваће нам и сеје и мајке.

У фебруару
Са летом се зима срела,
Испод леда струји река
А земља се заодела
Зеленилом кукурека.

Сунце греје... ветар брише...
Ала сече... ала студи!...
Али на мах замирише
Земља што се тихо буди.

Волим
Ја волим мајске руже бескрајно и много,
И волим јасмин и мирис свежег ливадског сена,
И влажне, ватрене очи, младих и витких жена,
У подневље мајско.
И волим мирис зове и шумских јагода зрелих,
И меке пролетње млазе, што небесима нагле,
И покрет младих жена, ц одећом попут магле,
У подневље мајско.

Ја волим зрак и живот, и љубав бесну и плаху,
Вино и теревенке и песме пуну наде.
И мале сочне усне, женице веома младе.
У подневље мајско.

Не варај јарана

Јесен стиже, дуњо моја,

јесен рана.

Од јесени до јесени

све се село већ ижени.

Душо моја, бежи мени,

не варај јарана!

Сваке ноћи, дуњо моја,

сваког дана

бројим сате, мислим на те,

душо моја, умрех за те!

Буди моја, благо мени,

не варај јарана!

Младост прође, дуњо моја,

младост рана.

Ја те, душо, жељан оста'!

Чекања је било доста,

бежи мени о јесени,

не варај јарана!

Тамна ноћ

Тамна ноћ . . . тамно ми је,

Од вечери, до вечери, 

Тамнина ми снагу пије,

Од мрака до зрака,

Од зрака до мрака.

Стара ми се мајка вајка,

Од вечери до вечери: 

Што ми копниш мила ћери,

Од мрака до зрака,

Од зрака до мрака?

Дуги данци, дуге ноћи, 

Од вечери до вечери, 

Суђеника чекајући

Од мрака до зрака.

Од зрака до мрака.

Дивна ноћи

Дивна ноћи, дивна ти је

драга моја!

За главом јој перо вије

тице ноја.

Под грлом јој низ бисера,

мој бисеру!

Грло слађе од шећера,

мој шећеру!

На прсима сјајна пуца

златне боје,

у прсима срце куца -

срце моје!

Ситна киша ...
Ситна киша ситно пада,
Драга ми се срцу јада:
"Драго моје, где си сада,
Да те љубим к 'о никада!
Ситна киша ситно пада! ...

Да ти љубим очи вране,
Да те грлим док не сване,
Докле сунце не огране,
Док и живот не пре'сане
Да ти љубим очи вране! ..
Ситна киша ситно пада,
Да ли ми се драга нада?...
"Драго моје, где си сада,
Да те љубим к 'о никада ...
- Ситна киша ситно пада!

Целог дана под јабланом

Целог дана под јабланом

момче хладује,

целе ноћи у самоћи

цура јадује!

Шири гране, мој јаблане,

прави већи хлад,

нека ми се нахладује

мој ђидија млад.

Нек хладује до јесени

из дана у дан,

а у јесен нека дође

баби на диван!

Чини не чини
Не лудуј, Лело, чини не чини.
Улетњој ноћи на месечини,
Твоје ме око давно занело.
Не лудуј Лелом чуће те село
Чини не чини по месечини!...

Кад падне вече, кад месец мине,
За оне пусте, густе планине:
Ишетај шором, селом се крени,
Ја ћу те срести, па хајде мени.
Чини не чини, по месечини.  

По градини месечина

Ај, по градини месечина сија мека,

ај, ту ме драга у присенку вазда чека.

Еј, на босиљак миришу јој груди,

са срца јој уздисај се буди.

Ај, жељна ме је, жељна ме је више дана,

ај, да јој скинем медни пољуб са усана.

Еј, а ја болан лежим у вајату,

па не могу да се јавим злату.

Ај, доћићу јој, ма колико болан био,

ај, не би ли се ноћас млађан излечио.

Еј, лечићу се са њених усана,

оздравићу до белога дана.

Чекање

Магла пала ...

Бисер роса покапала
Јоргован,

Ту сам сву ноћ проплакала
Узаман! ..

Драги рече:
Доћи ћу ти прво вече
У акшам.

А што рече, па порече -
Да чекам.

Да ће доћи ...
Чекала би још две ноћи
И вас дан -
Туго моја, да л' ћеш проћи
Узаман!...

Мој дилбере, рођо моја

Мој дилбере!

рођо моја, што ми ти је?

Да ти на ме жао није

те си тужан у вечере,

мој дилбере!

Рођо моја!

Кад би знала шта ме боле,

још како те дилбер воле,

не би тако мајка твоја...

Рођо моја!

Мој дилбере...

хитај дома, купи свате,

запроси ме од мог тате.

Бићу твоја, имај вере!

Мој дилбере.

Дођи!... Дођи!...

Зарудела шљива ранка,

Процветала караманка,

Савиле се вите гране,

На све стране,

Мој јаране!

Развила се зелен-када,

Замириса бела рада,

Из твојега перивоја,

Душо моја,

Драга моја!...

Дође време, знаш ли место

Где смо лане тако често,

Сваке ноћи, до поноћи
У самоћи ...

Дођи!...Дођи!...

Неверо, ране, неверо
Вечера, горка вечеро,
Неверо, ране, неверо,
И синоћ си ме обиш'о
Другој на конак отиш'о

Недеља, дуга недеља,
А празна пуста постеља,
Дању ми није низачем
Ноћу те чекам и плачем.

Kопним и чекам сваку ноћ
Надам се, надам: "Сад ће доћ'!"
Младост ми снагу сагоре,
Сваке вечери до зоре.

Дуге су саме вечери,
Тешка је вера невери,
Вечеро, горка вечеро,
Неверо, ране, неверо!

Пуцај зоро!...
Ведре ноћи, разведри ми очи,
Да сагледам кроз јелово грање:
Пуца л' зора румени л' се гора
Хита ли нам сунце у раздање?

Са сунцем ће моје сунце доћи,
Моје сунце, моје радовање, -
Пуцај зоро, плани тамна горо,
Сагоре ме жеља и чекање!

Васкрсавајте
Васкрсавајте расточене кости,
Предака мојих, час је васкрснућа,
И разбудите успавано племе
За нове борбе и нова прегнућа.

И ужежите Лучу од Слободе,
И уздигните гордо изнад чела,
Пронесите је куд вас жеље воде,
Кроз српске горе, градове и села.

И нек забрује са храмова звона,
И намастира давно освештани,
И нек загрме речи са амвона:
“Родино моја, очајни су дани!”

Родино моја, грудо моја слатка,
Има ли за те светлости и дана,
Чујеш ли ропац браће умируће;
Чујеш ли гробља још неопојана?

О, васкрсните расточене кости
Предака мојих, час је васкрснућа,
И разбудите успавано племе
За нове борбе, и нова прегнућа.

Милорад М. Петровић

Прочитајте више ...

ЧУЧУК СТАНА * музичко - сценско дело

Милорад М. Петровић Сељанчица је написао позоришни комад са певањем Чучук Стана, премијера је била у Народном позоришту 22.9. 1907.
Комад је приказан на сцени Народног позоришта осам пута у сезони 1907/1908.
Приказиван до 1911/1912. године. Игран је и између два светска рата.

Филм по делу Милорада Петровића Сељанчице је снимљен 1972 .
Писац Милорад М. Петровић ; ТВ адаптација Љубиша Ристић; драматург Мирослава Сретеновић;
- ГЛУМЦИ: Светлана Бојковић (Чучук-Стана), Милан Гутовић (Хајдук Вељко), Милан Ајваз, Ђурђија Цветић, Мирјана Вукојичић, Војислав Брајовић, Драган Лаковић, група певача РТБ, Народни оркестар РТБ

ЧУЧУК СТАНА * музичко-сценско дело

Чучук Стана (око 1793-1859) је Хајдук Вељкова друга жена, опевана у нашим народним песмама; после Хајдук Вељкове смрти удала се за грчког националног револуционара и члана Хетерије капетана Јоргаћа.
Кад је Јоргаћ погинуо у Молдавској, Стана се с његовом децом преселила у Атину и ту провела остатак живота у највећој беди.

Филм: ЧУЧУК СТАНА 

Чучук Стана је била много драга Хајдук Вељку. Чучук Стана је заробила срце Хајдук Вељка и неустрашиво бранила Србију од Турака. Сваке ноћи Вељко и Стана били су на челу коњаника, који су правили упаде међу Турке, наносећи им губитке

Прочитајте више ...

Живот (ни)је бајка

ТРУБАДУР У ОПАНЦИМА

 „Играле се делије”, „Јесен стиже, дуњо моја”, „Чини не чини по месечини” и низ других песама стекле су временом толику славу да су прихваћене као „народне”.
С друге стране, њихов творац тонуо је у заборав, заједно с расправама да ли је песник или стихоклепац...

На прелазу између 19. и 20. века Србија је кренула на „дуго путовање у Јевропу”: одбацивали су се стари обичаји, мода и уметност, а прихватало све што долази са Запада. И већина песника окретала се модернизму, тежећи да држе корак са светским токовима. А онда је 1902. године учитељ Милорад Петровић штампао књигу песама „Сељанчица”, где је помињао дилбере и моме, фруле и коло, ливаде и сокаке, шљиве ранке и крушке караманке. Одмах је добио надимак по наслову збирке, а неке колеге прогласиле су га „заосталим” и „простим”. Међутим, критичари и композитори запазили су заводљиви ритам његових стихова, па су пажљиво одмеравали свој суд.
   Милорад Петровић Сељанчица рођен је 26. јула 1875. године у Великој Иванчи на падинама Космаја, у сељачкој породици. У детињству је волео да се надмеће с вршњацима у разним играма, посебно у „пилићима” и „радибабама” које су, осим јурњаве, подразумевале и „варакање”. По завршетку основне школе родитељи су га послали у Београд. Док је ишао у гимназију, послуживао је у господским кућама за стан и храну.
   Наставио је да похађа учитељску школу у Алексинцу, а пошто је живео код једног учитеља, користио је прилику да чита књиге из његове библиотеке. Како је ускоро и сам почео да пише, постао је члан ђачке литерарне дружине „Будућност” у чијем листу је објављивао радове. Песме му тада нису личиле на „сељанчице”, мада је често облачио шумадијску народну ношњу и око врата носио амајлију – замотуљак са груменом земље из завичаја.

Мојој Ружи

Од 1898. године сарађивао је са часописима „Дневни лист”, „Звезда”, „Нова искра”, „Зора”, „Бранково коло”, „Босанска вила”... У стиховима је изражавао љубав и чежњу према школској другарици Ружи Кнежевић (кћерки Косте Кнежевића, радикала и народног посланика, кога су стрељали као учесника Тимочке буне). Кроз песме јој је поручивао: „моје лане”, „јесен стиже”, „дођи, дођи”, „девојче, враже”. Убрзо су се венчали, па су као учитељи радили у Великом Крчмару код Крагујевца, Стојнику, Раниловићу, селу Младеновцу. У писању се све чешће угледао на народну лирску књижевност, а бавио се и превођењем поезије и текстова за децу са француског, руског, пољског, чешког, словачког, бугарског и словеначког.
   Године 1902. штампао је прву збирку песама „Сељанчице” у Београду, са посветом „Мојој Ружи”. Добио је разноврсне критике: похвале због ведрине, сликовитости и ритмичности, а замерке због једностраног надахнућа и „зашећерености”. Допуњено издање од седамдесет песама (раније 34) објавио је већ следеће године. Један примерак послао је Летопису Матице српске у Новом Саду, а главни уредник др Милан Савић ободрио га је речима:
   „Уз ову би књижицу пропевало и старије грло, а камоли младо!”

  Међутим, чим су неке од тих песама почеле да се уз музичку пратњу изводе по поселима, славама, свадбама и кафанама, појединци су га жестоко напали. У новинама се развила препирка, у којој су песници најављени као „две мегданџије, оба лирика, један из ћесарева Беча, један из убавог шумадијског сеоцета Стојника”. Сељанчица је одбацивао тврдње Милана Ћурчина да уметност припада само одабраним грађанима, „елити”, а не читавом народу. Као доказ препевао је супарникову песму „У бечкој шуми”, па су „узвишени” стихови почели да се преплићу као у разиграном колу.
   Године 1904. на Сељанчицу се обрушио и песник Сима Пандуровић у „Књижевној недељи”: описао га је као безосећајну незналицу, шарлатана који на папиру бележи све што чује по сеоским механама, сокацима и пољима. Додао је да његову „серију залудница” не треба штампати ни као пример лоших песама! Још отровније стрелице дошле су од непознатих особа, које су изјављивале да се ради о обичним „накарадама” и „стихоклепанију”. У „Правди” из 1907. године песника су чак назвали „баснословно неталентованим човеком, који је с полићем у руци и прљавим гаћама ушао у литературу”.
   На ниске ударце Сељанчица је одговорио новим делима: „Васкрсењем” збирком родољубивих песама, „Ризницом”, забавником за школску омладину, „Чучук Станом”, позоришним комадом са певањем. Премијера представе „Чучук Стана” одржана је 22. септембра 1907. године у Народном позоришту у Београду, са Десанком Ђорђевић у главној улози и музиком Стевана Христића. За извођење у Новом Саду музику је компоновао Исидор Бајић. Романтична историјска драма играла се неколико сезона, касније је поновљена и између два светска рата.

Милорад Петровић Сељанчица

Кафански затвор

Године 1910. Милорад Петровић Сељанчица преселио се са породицом у Београд, па је у Жаркову и на Чукарици радио као учитељ и управник. У великој вароши осећао је жал за пољима и шумама, али и неки неспокој. Тада је написао аутобиографску песму „Ја”, у којој се поверио:
   „Мене је одавно прегазило време, ја то знам и ја због тога страдам. Али ја ипак нечем се надам.”
   У боемским кафанама спријатељио се са писцима Јанком Веселиновићем, Радојем Домановићем, Стеваном Сремцем, Борисавом Станковићем, Владиславом Петковићем Дисом и дружином из Народног позоришта.
   Једног поподнева са глумцем Чича Илијом Станојевићем кренуо је лађом са савског пристаништа до Земуна: тражили су кафану „Црна мачка” у којој се служила свежа риба (јутарњи улов аласа) с надалеко чувеним црним вином. Али чим су се укрцали прибили су се уз бифе, где су кренули с наизменичним чашћавањем. Најпре су наздрављали „једну с ногу”, затим „другу за другу ногу”, па „трећа срећа”...
   Док су пијуцкали, лађа је пловила од обале до обале и на крају су се искрцали на исто место одакле су кренули! Ноћни провод наставили су у кафани „Три шешира” у Скадарлији, а пред свитање посетили су и „Три сељака” на Славији, где су за мезе узели по тврдо кувано јаје. Међутим, док су тетурали Чубуром, ноге су их издале, па су заједно пали. Први се огласио Сељанчица:
   „Шта је ово, Чича? Одједанпут се подиже тротоар и лупи нас по челу. Не знам због чега. Мора да је оно јаје било мућак!”
   Кад су музичари свирали неке Сељанчицине песме, гости кафане и певачи пљескали су му све док не би отпоздравио. Тада је устајао са столице и лаганим наклоном захваљивао на пажњи. Често је и сам певао омиљене стихове, а у севдаху је заборављао како време брзо пролази. Једном приликом у друштву писца Борисава Станковића и песника Владе Станимировића није избијао из „Три шешира” цела три дана и три ноћи! Након дуже потраге брижна супруга Ружа дошла је да га води кући. На молбу да крене одговорио јој је да не може, јер се „налази у рему” – кафеџија га тобоже не пушта напоље док не плати све што је појео и попио. Кад је цех подмирен, коначно се упутио свом дому, срећан што се лепшој половини већ захвалио песмом „Све док је твога благог ока”.
   Након бурних теревенки настављао је озбиљно да ради: поред песама писао је приповетке, уџбенике, дечије књиге, драме, либрета за опере. Имао је четворо деце које је требало издржавати: Борислава (умро је као матурант), Радмилу (удата Крстић, студирала је историју уметности на Сорбони и сакупљала уметничка дела), Немању и Данку. Да би зарадио нешто новца и отргао се од старих навика, извесно време гајио је свилену бубу са колегама из Трнаве и Жабара. Али кад су успешну продају прославили у биртији, са празним џеповима заклели су се да се више никада не бакћу „неисплативим” бубама.
   У неким данима друштво боема није мислило само на пиће, већ и на укусну храну. Рецимо, када их је домаћица у гостима звала да ручају уз „Извол'те, извол'те”, Владислав Петковић Дис стидљиво је одговарао „Немојте, немојте”, док је песник из Велике Иванче шеретски додавао „Мојте, мојте”.
   У време беспарице требало је отићи код издавача и замолити за исплаћивање дела хонорара унапред. Једнога дана Сељанчица није измолио такву услугу од Геце Кона, па је невесело ходао Кнез Михаиловом улицом. Да би га орасположио, познати оптичар Шајнесон понудио му је писање рекламе, згодне за штампање у новинама. Уследио је стих „Очи квари Геца Кон, а поправља Шајнесон”, за који је свака реч награђена једним дукатом!

У спомен саборцима

Током учешћа у оба балканска рата (Куманово, Једрене) и у Првом светском рату (Сувобор) Милорад Петровић Сељанчица показао се као храбар војник. У предаху борби слушао је приче другова, које су му постале ново надахнуће. Када се за време повлачења у јесен 1915. године разболео од тифуса, остао је код женине родбине у Алексинцу да се лечи. Бугарске окупационе власти протерале су га као „празноскитајушчег”, па је морао преко Мораве да се склони у Београд. Неко време живео је одвојен од жене и деце, а да би се издржавао, писао је разне молбе и жалбе у кафани „Гинић”. Слободу је дочекао са туберкулозом, од које је сваког дана све више копнио.
   Своју најпознатију песму смислио је током шетње Калемегданом, када му се композитор Божидар Јоксимовић пожалио да му за свиту „Младост” недостаје упечатљив завршни део. Сељанчица је на парчету папира прибележио:
   „Играле се делије, насред земље Србије, ситно коло до кола чуло се до Стамбола...”
   Објаснио је да се сетио сабораца који су жалили што при опсади Једрена нису јуришали до „царског града охола”, да би се осветили због петсто година под Турцима. Пркосни стихови добили су полетну музику, а касније су увршћени у Антологију српских свечаних песама.

Губитник или добитник?

Пред крај живота песник је живео тешко, мучен болешћу и немаштином. Трећег марта 1921. године предосетио је блиску смрт, а породици је рекао да ће издахнути тачно за две недеље. Следећег дана испевао је стихове:    „Умрећу када рађају се руже / последњи дах њин ћу попит' први / и однећу га у гробницу мрачну / да се с њим сладе акрепи и црви.”
   У „Народној просвети” почетком априла писало је:
   „Заборављен од свију и свакога, тешко болестан и без икакве неге и удобности траје своје последње дане Милорад М. Петровић, богомдани песник Сељанчица, један од најзнаменитијих песника у српству.”
   Међутим, свака помоћ је закаснила, јер је умро 17. априла 1921. године на Михаиловцу код Београда, неколико месеци пре 46. рођендана. У последњим тренуцима загледао се у даљину, а супрузи је казао:
   „Међер (турцизам – заиста, стварно) ћу ја на овом свету да будем нека велика зверка... Гле, тридесет две владике! Спреми тридесет две свеће.”
   Сахрањен је на Топчидерском гробљу о трошку државе, а његов гроб остао је без споменика.
   Породица је чувала орден који је добио од црногорског краља Николе и још неке радове. У рукописима су остали позоришни комади са певањем „Чучук Стана”, „Младост” и „Комадић швајцарског сира” (по причи Ђуре Јакшића), опера у једном чину „Сиротан”, збирка афоризама „Варнице”, песме у прози „Сенке”, препеви „Из словенске лирике”. Током времена доста његових песама компоновано је за соло певање и хор (Станислав Бинички, Петар Коњовић, Стеван Мокрањац и други).
   Али стихови су почели да живе свој живот, док је песник занемарен! Године 1934. супруга Ружа пожалила се да ће га свет сасвим заборавити, јер се на радију његове песме најављују као „народне”. Напоменула је и да у књижарама више нема његових књига, а да због недостатка средстава не може сама да их штампа.
   У наредним деценијама стручна јавност повремено се освртала на његово дело. Између осталог, чуле су се замерке да је „сељак без црвеног бана”, који љубав описује ашиковањем, дозивањем и чежњом, а не еротиком, безобразлуцима и псовкама. Поставило се питање да ли је уопште губитник, јер су му стихови прешли на музичко поље где увелико царују:
    „Знају га и они који за њега нису чули. Ако им није у духу, несумњиво им јесте у уху.”
   Од тада су песниково име и лик почели да излазе из сенке заборава. Његова биста откривена је 2013. године у градском парку у Младеновцу, а свечаност „Играле се делије” почела је у Великој Иванчи 1915. године. Иако са закашњењем, Милорад Петровић Сељанчица награђен је за своје тежње да будућим поколењима приближи наслеђе. На крају је заузео место у српској култури као „трубадур у опанцима”.

Преузет текст из Политикиног забавника
Аутор текста: Весна Живковић

Прочитајте више ...

Приче о песмама: Музика и поезија

Приче о песмама

Приче о песмама: Музика и поезија
Песме српских песника које се певају за које је компонована музика.
Наслов књиге: Приче о песмама
(Музика и поезија)
Издавач: Музичка шареница, 09.01.2015

Из књиге о Милораду Петровић Сељанчици

Милорад Петровић Сељанчица

(Велика Иванча, 1875. - Београд, 1921.)
Рођен је 1875. године у Великој Иванчи код Младеновца, где је завршио основну школу. Гимназију је завршио у Београду, а затим Учитељску школу у Алексинцу. У младости је стално носио шумадијску народну ношњу, а испод кошуље амајлију – платнени замотуљак са груменом земље из његове родне Велике Иванче. Радио је у већем броју сеоских основних школа. Учествовао је у Балканским ратовима, у бици на Куманову и опсади Једрена. Сећао се како су ратници после освајања Једрена причали како им је жао што опсаду Једрена нису искористили да продуже даље, све до Цариграда.

Приче о песмама: Музика и поезија

Учествовао је у Колубарској бици, после које је оболео од тифуса. Бугарске окупационе власти су га 1915. протерале преко Мораве као празноскитајушчег. Живео је одвојен од жене и деце у Крушевцу и Београду. Оболео је од туберкулозе. Заборављен од свих, умро је у беди и немаштини, као прави просјак. Према речима његове супруге Руже, 3. марта 1921. је рекао да ће умрети 17. априла, што се и догодило. Сахрањен је у Београду на Топчидерском гробљу о државном трошку, без споменика на његовом гробу.
У градском парку у Младеновцу налази се његова спомен биста која је постављена 12. јула 2013. године.
Најпознатије песме: Јесен стиже, дуњо моја;  Не лудуј, Лело, чуће те село; Чини се, чини и Играле се делије, на сред земље Србије, за коју је музику компоновао Божидар Јоксимовић, 1919. године; Све док је твога благог ока, ( позната инерпретација дуета Ђурић и Руњајић и Мериме Његомир у скоријем времену.)

Милорад М. Петровић  са пријатељима

Играле се делије

Играле се делије,
Насред земље Србије,
Ситно коло до кола,
Чуло се до Стамбола.
Свира фрула из дола,
Фрула мога сокола,
Ситно коло до кола,
Чуло се до Стамбола.
Чуло се до Стамбола,
Царског града охола.
Игра коло до кола,
Нехаје за Стамбола.

Извођачи: Предраг Цуне Гојковић, Предраг Живковић Тозовац, Раша Павловић, Браћа Бајић

Јесен стиће,дуњо моја
(Не варај јарана)

Јесен стиже, дуњо моја,
јесен рана.
Од јесени до јесени,
све се село већ ижени.
Душо моја, бежи мени!
Не варај јарана!
Сваке ноћи, дуњо моја,
сваког дана,
бројим сате, мислим на те,
душо моја, умрех за те!
Буди моја, благо мени!
Не варај јарана!
Младост прође, дуњо моја,
младост рана.
Ја те, душо, жељан оста',
чекања је било доста.
Бежи мени о јесени!
Не варај јарана!

Извођачи: Милан Прунић, Раша Павловић

Мој дилбере,родјо моја

Мој дилбере!
рођо моја, што ми ти је?
Да ти на ме жао није
те си тужан у вечере,
мој дилбере!
Рођо моја!
Кад би знала шта ме боле,
јос како те дилбер воле,
не би тако мајка твоја...
Рођо моја!
Мој дилбере...
хитај дома, купи свате,
запроси ме од мог тате.
Бићу твоја, имај вере!
Мој дилбере.

Извођачи: Нада Воденичар, Радмила Димић, Нада Обрић, Андјелка Говедаревић

Магла пала бисер роса покапала јоргован

Магла пала, бисер роса покапала јоргован
Еј, еј!
Магла пала, магла пала, еј!
Бисер роса покапала јоргован, јоргован,
Ту сам сву ноћ проплакала узаман, узаман,
Ту сам сву ноћ проплакала узаман, узаман.
Драги рече, драги рече еј.
Доћи ћу ти прво вече у акшам, у акшам,
А што рече па порече да чекам, да чекам,
А што рече па порече да чекам, да чекам?

Извођачи: Гордана Лазаревић, Даница Обренић, Вера Ивковић

Зарудела шљива ранка

Зарудела шљива ранка,
процветала караманка,
савиле се вите гране,
на све стране,
мој јаране!
Развила се зелен када,
замириса бела рада,
из твојега перивоја,
душо моја,
драга моја!
Дође време, знаш ли место
где смо лане тако често,
у самоћи до по ноћи,
сваке ноћи,
дођи, дођи!

Извођачи:  Вера Ивковић

Све док је твог благог ока

Све док је твог благог ока
и усана твојих сласт,
небо је моје плаво,
а живот вечно млад.
Сваки куцај срца твога
ја разумем знај.
Чистаје оно суза
што у оку твоме сја.
За твог лика рајски плам
живот ћу радо теби да дам.

Извођачи:  Дует Дјурић / Руњајић, Даница Обренић, Мерима Његомир, Предраг Цуне Гојковић

Не лудуј, Лело

Не лудуј,  Лело, чуће те село.
Чини не чини по месечини,
по тихој ноћи и 'ладовини.
Твоје ме око, Лело, занело,
та твоја уста, пламена, пуста,
твоје ме око, Лело, занело.
Твоја ме љубав, Лело, занела,
те твоје косе памет ми носе,
не лудуј,  Лело, сунце те клело!
Твоја ме песма, Лело, занела,
та твоја мати стално нас прати.
Не лудуј, Лело, чуће те село!
Изађи, лело, у наше село,
прошетај, Лело, кроз наше село,
нек види нана да имаш драгана.

 Извођачи: Трандафиловић, Чеда Марковић, Рача Павловић, Звонко Богдан


Мој јаблане
(Целог дана под јабланом)

Мој јаблане, шири гране
прави већи хлад
нека ми се нахладује
мој дидија млад.
Сваке ноћи, до по ноћи
цура тугује.
Сваког дана под јабланом
момче хладује.
Ал' нека га, нека хладује
још за који дан
а у јесен, нека дође
мени на диван.

Извођачи: Душица Билкић, Соња Перишић

По градини месечина сија мека

Ај, по градини месечина сија мека,
ај, ту ме драга у присенку вазда чека.
Еј, на босиљак миришу јој груди,
са срца јој уздисај се буди.
Ај, жељна ме је, жељна ме је више дана,
ај, да јој скинем медни пољуб са усана.
Еј, а ја болан лежим у вајату,
па не могу да се јавим злату.
Ај, доћицу јој, ма колико болан био,
ај, не би ли се ноћас млађан излечио.
Еј, лећићу се са њених усана,
оздравићу до белога дана.

Извођачи: Александар Дејановић, Звонко Богдан

Прочитајте више ...

Зачетник маркетинга ( у виду слогана стихом )

Милорад Петровић - писац, преводилац, учитељ

Милорад Петровић Сељанчица се може сматрати оцем наших маркетиншких стручњака, слоганом: Очи квари Геца Кон, а поправља Шајнесон!

Као многи песници, и Милорад Петровић Сељанчица је био у сталним новчаним неприликама.
Једном, кад је натмурен ишао улицом, јер је београдски издавач Геца Кон одбио да му исплати аконтацију, срете га такође познати оптичар Шајнесон. – Што сте тужни , гос’н Милораде? - Не могу да се веселим, гос’н Шајнесоне, кад немам пара. – Ех, вама као песнику бар лако. Напишите ми у стиху рекламу за новине. Притиснут невољом Милорад уђе у радњу и зачас написа:
Очи квари Геца Кон, а поправља Шајнесон! 
За сваку реч добио је по дукат.
Трајнија од дуката, остаје наравно поезија Милорада Петровића Сељанчице.
Песме које је испевао у једном даху пуне ритма и мелодије, певају се и данас.

Прочитајте више ...