Чудна је судбина неких наших стари(ји)х песника: песме су им још за живота постале толико популарне да су зашле у народ и поистоветиле се са народним творевинама, а они сами, њихови аутори, остали су заборављени. Живео тешко, заборављен од свију и свакога, тешко болестан и без икакве неге траје своје последње дане Милорад М. Петровић, богомдани песник СЕЉАНЧИЦА, један од најзнаменитијих песника у Српству.
Милорад Петровић и жена Ружа радили су као учитељи десет година по селима.
После Крчмара, били су у Раниловићу, затим у Стојнику код Младеновца, а од 1905-1907. у селу Младеновцу где је предавао и био управитељ школе.
Ђаци га воле, јер није као други учитељи. Не шаље ђаке у ћошак да клече на кукурузу, а камоли неког да удари. А најмилији је дечурлији кад у буквару или читанци наиђу на учину песму.
Док је у учитељовао у Село Младеновцу написао је већи број значајних песама као што су: Неверо, ране, неверо.., Хеј не роси!, Ој девојко, Навире ноћ, Мишар, Стани зоро, Под Јабланом, У Јесен, На ђерђеву, Волим. Милорад М. Петровић радио је и на стручним учитељским листовима, а његов рад на дечијој књижевности уврстио га је међу остале ваљане дечије писце.
О љубави његовој према деци, сведоче нам многе песме његове по свима српским дечијим листовима, који су испеване тако лаким и подесним стилом и деци лаким и згодним речима, да се већ међу децом са слашћу читају и напамет уче. О његовој вредноћи и преданости послу докази су нам и ове за децу штампане књиге: „Материце“, „Очеви", „Село“ , „Радост“ , „Бачки Здравац" и „Ризница“.
Био је уредник листа “Српско ђаче” у којем је објавио велики број песама за децу. Милорад је бележио народне приче и пословице, описивао народне обичаје, одушевљавао се народном поезијом и певао у њеном духу и тону.
Милорад М. Петровић радио је с приличним успехом и на приповеци.
После година учитељевања у Селу Младеновцу учитељску каријеру наставља у Жаркову , а од 1910. у Београду на Чукарици где је постављен и за управника школе.
Преводио је песме и текстове за децу са седам језика (француског, руског, пољског, чешког, словачког)
Песму "Играле се делије" написао је Милорад Петровић - Сељанчица
ТЕКСТ ПЕСМЕ: Играле се делије
Играле се делије,
Насред земље Србије,
Ситно коло до кола,
Вило се до Стамбола.
Свира фрула из дола,
Фрула мога сокола,
Ситно коло до кола,
Вило се до Стамбола.
Чуло се до Стамбола,
Царског града охола,
Игра коло до кола,
Не хаје за Стамбола.
Најдинамичнија, песма одушевљења, националне чежње и веселог духа и даха, свакако је "Играле се делије". Ове стихове компоновао је Божидар Јоксимовић и 1919. унео је у своју свиту "Песме из младости".
Песма "Играле се делије" треба да се чује и стигне до Стамбола. То је мотив стихова и жеља певача и играча. Песма као да само понавља жеље српских ратника који су у Балканском рату кретали на Једрене, заузимали га и враћали се кући. Стари ратници причали су да им је много жао што опсаду Једрена нису искористили да продуже даље, стигну у Истамбул и да га запале! Хтели су да се освете за петстогодишње робовање под Турцима. Али врховна команда и велике силе... Уместо тога, догодило се нешто друго: гробови српских војника у Једренима.
Из Истамбула (Цариграда) где је била престоница Византијског и Отоманског царства, стизали су фермани за Србију, хатишерифи, повеље... Још од Константиновог доба у овај град су погледали наши цареви, кнезови и деспоти: шта ће се тамо одлучити за српски народ — добро или лоше. Ушао је Цариград и у нашу народну песму: "У Стамболу, на Босфору", "Ој, Ужице, мали Цариграде..."
Песма "Играле се делије" никада није престала да живи. У наше време, које нас води у нови век, одјекују солисти, хорови у дворанама, а народ на митинзима гласовито пева оду мелодију из давних времена... Као да српска младост подсећа на старе стазе и путеве слободе који им је некада ферман из Истамбула забрањивао. Певачи и хорови, изводећи ову песму, идентификују неке људе, догађаје и време са оним некадашњим истамбулским, зулумћарским, поробљивачким. У исто време, српски фрулаш и његово коло, хвале се и журе у бескрај слободе и радости. У песму и игру.
"Играле се делије" - Та песма је прича за себе. Готово да се не мозе међу српским песницима наћи онај који је у оволикој мери, и овако успешно, "призивао" себи композиторе. Конкуренти Милораду Петровић Сељанчици би могли бити, у том погледу, Б. Радичевић, Змај и В. Попа. Сви они су кудикамо значајнији од њега; ниједан, међутим, није певљивији. Певљивост се не може узети за ману када је о лирици реч. Поготово када је песник хтео, и успео, да је оствари. Сељанчица се лако пева. У прегледу "Српска кјижевност 1904. године" — пише како песник из Велике Иванче, Младеновац — "пева свеже, мелодичне песме, веома успеле одјеке лирских народних песама". Он није класик српског песништва, али јесте несумњива књижевна чињеница. Нико ко се у песништво иоле разуме не може га побркати с другим песником. Знају га и они који за њега нису чули. Ако им није у духу, несумњиво им јесте у уху. Јесте, и остаје, трубадур у опанцима.
Милорад М. Петровић учествовао је у оба балканска рата, борио се у Кумановској бици, под Једреном и у Првом светском рату. После рата, болестан од туберкулозе, живео је тешко. Лист Народна просвета тако 3. априла 1921. објављује белешку: „Заборављен од свију и свакога, тешко болестан и без икакве неге и удобности траје своје последње дане Милорад М. Петровић, богодани песник Сељанчица, један од најзнаменитијих песника у Српству.“
Сељанчица је у своје време био популаран песник, а ови његови стихови, као и песме „Не лудуј, Лело, чуће те село“ и „Играле се делије насред земље Србије“ и данас.
Песник Милорад Петровић Сељанчица - Све док је твога благог ока
* Певају: Живка Ђурић и Гордана Руњајић
ТЕКСТ ПЕСМЕ:Све док је твога благог ока
Све док је твог благог ока
и усана твојих сласт,
небо је моје плаво,
а живот вечно млад.
Сваки куцај срца твога
ја разумем знај
.
Чиста је оно суза
што у оку твоме сја.
За твог лика рајски плам
живот ћу радо теби да дам.
Све док је твог благог ока, староградска музика -
Стихови Милорада М. Петровића Сељанчице
У градском парку у Младеновцу налази се биста Милорада М. Петровића, постављена 12. јула 2013. године. Његове најпознатије песме су: “Јесен стиже, дуњо моја”, “Не лудуј, Лело, чуће те село”, “Чини не чини”, “Све док је твога благог ока”, “Играле се делије”
Изашла је књига изабраних дела Милорада Петровића Сељанчице – НОЋ МИРИШЕ, чији је приређивач професор Душан Стојковић.
Из поговора књиге НОЋ МИРИШЕ:
Душан Стојковић
„Милорад Петровић није недоучен песник и необразован човек. Преводио је песме (и текстове за децу) са седам језика: француског, руског, пољског, чешког, словачког, бугарског и словеначког. Изгледа да је Сељанчица хтео, попут Змаја, да створи своју – далеко мањег обима – Певанију. Но, његова певанија остале су Сељанчице. Један живот – једна песничка књига.Фолклорно је захватило, и преплавило, поезију Милорада Петровића, али та фолклоризација не мора да буде – убеђени смо, да када је о овоме песнику реч, није – сама по себи нешто ретроградно и песнички погубно. Греши се ако се Сељанчица чита на тематској равни, али, исто тако, и ако се његове песме посматрају само као песме намењене певању, песме које дозивају мелодију и музику без које, као свог ваздуха, не могу. Сељанчица је негде између. Његово песништво је игра: она коју је он хтео и она која је хтела њега. Готово да нема значајног српског композитора који није музички обрадио (најчешће за хор) неку његову песму. Сељанчица није класик српског песништва, али јесте несумњива књижевна чињеница. Нико ко се у песништво иоле разуме не може га побркати с неким другим песником. Знају га и они који за њега нису ни чули. Ако им није у духу, несумњиво им јесте у уху. Јесте, и остаје, трубадур у опанцима.“
Милорад М. Петровић Сељанчица поседовао је ретку и драгоцену „жицу“ за разумевање девојачких стрепњи и патњи, најтананијих чежњи и нада, иако је сам био мушкарац и у великој љубави са својом Ружом срећан. Осим урођеног дара за суптилно доживљавање света и свега што у њему живи, а који је песнику неопходан и без кога песник не бива, учила га је и народна љубавна лирика. Он је то двоје, свој лични дар и стару лирску поезију преобразио у филигранску нит слика, гласова и мелодија које просто траже да се на његове стихове напишу. И многи су их писали, а народ је онда те песме препознавао као сопствене, често и присвајао.
ТЕКСТ ПЕСМЕ: Магла пала, бисер роса покапала јоргован
* Чекање - Стихове написао Милорад Петровић Сељанчица
Магла пала, бисер роса покапала јоргован
Магла пала, бисер роса покапала јоргован
Еј, еј!
Магла пала, магла пала, еј!
Бисер роса покапала јоргован, јоргован.
Ту сам сву ноћ проплакала, узаман.
Ту сам сву ноћ проплакала, узаман.
Драги рече, драги рече, еј!
Доћи ћу ти прво вече у акшам, у акшам!
А што рече па порече, да чекам?
А што рече па порече, да чекам?
Пева: Даница Обренић
Даница је рођена у Младеновцу, а Милорад М. Петровић Сељанчица у Великој Иванчи покрај Младеновца
Даница Обренић (1920-2004) – припадала је првој послератној генерацији певача народне музике.
Музику за ове стихове компоновао је Исидор Бајић
Милорад Петровић Сељанчица рођен је на селу и сем последњих десет година цео живот је провео на селу.
Одрастао слободно, у природи, у животу, где се разлеже глас космајског славуја, меки глас фруле и двојнице пастиреве, где се разлеже умиљата песма веселе сељанчице, он се на самом врелу у тој мери напојио и одушевио за природу, за околину, да и његове песме теку исто тако природно и весело, као што је све око њега, оне теку тако лако и глатко, да их морамо назвати најлепшим бисером народне поезије, коју није спевао какав стари гуслар, већ савремени славуј испод Космаја. Идеална, поетска, осећајна страна његових песама одушевљава, буди пријатне емоције, које нас уздижу над сувопарном стварношћу свакодневних задевица.
Милорад Петровић родио се 28. јула 1875. у Великој Иванчи под Космајем.
Моји друзи славуји и вране
Доносе ми вести са цветне пољане
Где се сва створења потајно сјате
Па гледају како Лела плете задушне венце од месечине те онда одјезди на лисици да венчиће на капије окачи по селу опустелом
О светом Илији, Лела ми пред споменик дође и по ко зна који пут ми каже да се туга из села преселила у град и да је свака кишна кап уствари суза за делијама које су своју игру наставиле када су свет живих напустиле.
Милорад М. Петровић Сељанчица – Стихови
Пева Милан Прунић
ТЕКСТ ПЕСМЕ: ЈЕСЕН СТИЖЕ, ДУЊО МОЈА
ЈЕСЕН СТИЖЕ, ДУЊО МОЈА
Јесен стиже, дуњо моја,
јесен рана.
Од јесени до јесени,
све се село већ ижени.
Душо моја, бежи мени!
Не варај јарана!
Сваке ноћи, дуњо моја,
сваког дана,
бројим сате, мислим на те,
душо моја, умрех за те!
Буди моја, благо мени!
Не варај јарана!
Младост прође, дуњо моја,
младост рана.
Ја те, душо, жељан оста',
чекања је било доста.
Бежи мени о јесени!
Не варај јарана!
Милорад М. Петровић Сељанчица (песме које певају о селу) нове и по духу и по изразу у том времену у којем је живео. Он проналази своје мотиве обичне и једноставне, свој тон и нарочито свој мелодиозан стих, ослањајући се на народну лирску поезију. Испевавши низ стихова о селу, испуњених час безазленим хумором, час тугом, чежњом и љубављу мома, јарана и дилбера, уз оптимистичко осећање за све што је у природи, Милорад М . Петровић бива запажен и постаје популаран.
Датум рођења 26. јул 1875. Место рођења Велика Иванча Кнежевина Србија Датум смрти 17. април 1921. (45 год.) Место смрти Београд, Краљевина СХС
Фацебок - Милорад Петровић
Поезија Милорада Петровића
Јанко Веселиновић одао је песнику признање: "Милораде, што сам ја у причи, то си ти у песми". Јован Скерлић, такође, није остао равнодушан: "Последњих година дошао је до гласа један сеоски учитељ, Милорад М. Петровић, са својим лаким "Сељанчицама" и чији су стихови пандан сеоским приповеткама другог једног сеоског учитеља, Јанка Веселиновића."
Биста Милорада Петровића
Биста Милорада Петровића Сељанчице - Градски парку у Младеновцу
12.07.2013. Откривена биста песнику
“Сељанчице” збирка песама штампана 1902. године
У сељанчицама Милорада М. Петровића дата је поезија села, зачињена безазленим хумором, тугом осамљености и чекања, љубављу мома и дилбера, крепкошћу мириса Шумадије и Космаја, искреним родољубљем ... Песник сеоске идиле - песама испеваних у народном духу. Радо читаног песника идиличних пасторалних лирских скица ...
