Милорад М. Петровић Сељанчица (1875-1921) - Живот (ни)је бајка
Чудна је судбина неких наших стари(ји)х песника: песме су им још за живота постале толико популарне да су зашле у народ и поистоветиле се са народним творевинама, а они сами, њихови аутори, остали су заборављени. Живео тешко, заборављен од свију и свакога, тешко болестан и без икакве неге траје своје последње дане Милорад М. Петровић, богомдани песник СЕЉАНЧИЦА, један од најзнаменитијих песника у Српству.

НОЋ МИРИШЕ

Изашла је књига изабраних дела Милорада Петровића Сељанчице – НОЋ МИРИШЕ, чији је приређивач професор Душан Стојковић.
Из поговора књиге НОЋ МИРИШЕ: 
Душан Стојковић 
„Милорад Петровић није недоучен песник и необразован човек. Преводио је песме (и текстове за децу) са седам језика: француског, руског, пољског, чешког, словачког, бугарског и словеначког. Изгледа да је Сељанчица хтео, попут Змаја, да створи своју – далеко мањег обима – Певанију. Но, његова певанија остале су Сељанчице. Један живот – једна песничка књига.Фолклорно је захватило, и преплавило, поезију Милорада Петровића, али та фолклоризација не мора да буде – убеђени смо, да када је о овоме песнику реч, није – сама по себи нешто ретроградно и песнички погубно. Греши се ако се Сељанчица чита на тематској равни, али, исто тако, и ако се његове песме посматрају само као песме намењене певању, песме које дозивају мелодију и музику без које, као свог ваздуха, не могу. Сељанчица је негде између. Његово песништво је игра: она коју је он хтео и она која је хтела њега. Готово да нема значајног српског композитора који није музички обрадио (најчешће за хор) неку његову песму. Сељанчица није класик српског песништва, али јесте несумњива књижевна чињеница. Нико ко се у песништво иоле разуме не може га побркати с неким другим песником. Знају га и они који за њега нису ни чули. Ако им није у духу, несумњиво им јесте у уху. Јесте, и остаје, трубадур у опанцима.“
 
© 2017 | Милорад Петровић | Дизајн: Марија Гајевић ( gajevic@gmail.com )|ОШ Коста Ђукић Младеновац, Термоенергетика