 |
| Милорад Петровић - Сељанчица |
У јеку модерне у српској књижевности стварали су и песници чија дела нису доприносила развоју нове књижевности, већ су била дубоко утемељена у поетској традицији XIX века. Управо један песник из ове групе, Милорад Петровић Сељанчица (1875-1921), по заступљености својих дела међу ауторима хорских композиција знатно предњачи испред свих осталих књижевника.
Његова целокупна литература заснована је на фолклористичком изразу и стварању у народном духу, тако да свака од песама као да представља директну транспозицију народног говора. Због тога је овај сеоски учитељ своју прву збирку песама назвао Сељанчица, по којој је добио и надимак који га је пратио током читавог стваралачког пута. Често је поређен са Јанком Веселиновићем у поезији, а „тамо где је дух фолклоризирајућег романтизма још био присутан“ (Константиновић, 1983: 435) био је одушевљено прихватан. Рекло би се да је такву врсту одушевљења изазивао и међу композиторима хорова, иако су га београдски књижевни кругови сурово одбацили позивајући се на његово сељачко порекло, као и на теме песама које су све до једне опевале сеоске призоре и догађаје у духу сродном наивном сликарству. Композиторе је привлачила управо та једноставност Петровићевог песничког језика, те је он постао најмлађи песник чија су дела доминирала у опусима стваралаца хорских композиција у првој половини XX века. Саставни део Петровићевог поетског стила је и укрштање стихова различите дужине и различитог метричког поретка и честа употреба припева чиме је симулирао народно коло. Као да је „у предзорје неиграчкога грађанског рационализма, покушавао да спасе игру, тражећи, сасвим романтичарски, упоришта у фолклору“ (Константиновић, 1983: 436). Та наклоњеност игри могла је да буде још један елеменат који је у великој мери био привлачан српским композиторима. Музикалност ових стихова огледа се и у тврдњи Радомира Константиновића да Сељанчица „заснивајући на припеву основу своје версификације... тако да се преплиће са њиме, и једногласност претвара у двогласност, па чак као да провоцира, понегде и хорску вишегласност“ (Константиновић, 1983: 442).
У ред песника који су стварали у првој половини прошлог века, а који су се попут Петровића Сељанчице, доследно одупирали новинама на књижевном пољу, поред већ поменутих „крфских стваралаца“, Милослава Јелића и Драгољуба Филиповић, спада и Владимир Станимировић (1881-1956).
Текст: Синтезе
Научно-стручни часопис за педагошке науке, књижевност и културу
