НАРОДНИ ПЕСНИК - Милорад Петровић Сељанчица

НАРОДНИ ПЕСНИК - Милорад Петровић Сељанчица
Године 1900/1901. десио се вакум у српском песништву.
Баш у том периоду Милорад Петровић се издигао у централно име српског песништва. Писао је песме у прози, комаде са певањем, књижевне критике, осврте и стручне радове.
Преводио је са седам језика. У свом опусу штампао је двадесетак књига. Називан је Јанком Веселиновићем српског песништва. Био је песник који је певао о селу, али измаштаном и наивни улепшаном. Био је једини сељак (и у граду) који се сељанчицом (тепајући себи) називао.

Милорад Петровић

Милорад Петровић је готово на јуриш освојио најпре књижевне часописе: Звезду (1898), Нову Искру (1899), Зору (1899), Босанску вилу (1901), Коло (1901), Дело (1902), Бранково коло (1902), Српски књижевни гласник (1902), Одјек (1903) и итд.

Прва  издање збирке од 34 песме „Сељанчице“ појављују се 1902. После великог одјека и повољних критика, већ наредне, 1903, песник штампа друго знатно проширено издање ( укупно 70 песама). Збирка „Сељанчице“ замишљена је као ниска, ђердан, песме се слажу, „лепе“ једна за другу. У збирци љубавне песме доминирају и видљива је неоспорна веза са усменим песништвом. У збирци се види, чак и непрерушен, сељак који се упорно упиње да понови  оно што је анонимни српски песник већ маестрално остварио.. Фолклорно је захватило, и преплавило, поезију Милорада, његове песме су постале мајдан за најзначајније српске композиторе, али греши се ако се његове песме посматрају само као песме намењене певању.
Милорад Петровић Сељанчица је негде између. Почетком двадесетог века у нашој поезији се није само писало, већ се и певало, писало се да би се певало. Милорад Петровић Сељанчица је био, можда наиван, али свакако, репрезентативан заговорник таквог песничког, и поетичког, опредељења. Његове песме ушле су у народ и певају се, а да се заборавило ко је њихов аутор. Готово да нема значајног српског композитора који није музички обрадио (најчешће за хор) неку његову песму. Најпопуларније су песме: Јесен стиже, Чини се не чини, И грале се делије... Готово да се не може међу српским песницима наћи онај који је у оволикој мери, и овако успешно „призивао“ себи композиторе.. О збиркама “Сељанчице“ написано је 12 критичких приказа, песме из збирке ући ће у многе српске анталогије, а о песнику писаће се у неколиким историјама књижевности.
Преводио је песме и текстове за децу са седам језика (француског, руског, пољског, чешког, словачког)