Милорад Петровић Сељанчица
Рођен је 1875. године у Великој Иванчи код Младеновца, где је завршио основну школу.
Гимназију је завршио у Београду, а затим Учитељску школу у Алексинцу. У младости је стално носио шумадијску народну ношњу, а испод кошуље амајлију – платнени замотуљак са груменом земље из његове родне Велике Иванче.
Милорад Петровић Сељанчица рођен је на селу и сем последњих десет година цео живот је провео на селу, где је за време свога учитељовања ( Крчмари, Раниловић, Стојник, Младеновац-село), написао највредније песаме, бележио народне приче и пословице, описивао народне обичаје, одушевљавао се народном поезијом и певао у њеном духу и тону. У Београду је премештен 1910. године где живи у родољубивом заносу пред предстојеће ратне сукобе.
"Песнику је село све и сва, он неће и не може ван њега, јер у сеоској средини осећа сву срећу, све блаженство своје. Ко зна, да ли би му песме тако мирисале, да је отишао ван своје сфере. На свеже пољско цвеће или на свежу, покошену траву зацело не би. Можда би се, да је село напустио и отишао у варош, у песме увукао и смрад варошке клоаке, болести и фриволности. И идила је лепа, лепа као јутро на селу са балзам - мирисом с планине или с ливаде.
Милорад Петровић Сељанчица је био прави младеновачки песник. По трагу који је оставио у српском песништву међу песницима из нашег краја остао је први и непревазиђен. Отац му се звао Матеја и био је сељак. Мајчино име било је Пеладија (или Полексија). Основну школу похађао је у Великој Иванчи. Пет разреда гимназије учио је у Београду и тих година је послуживао по годсподским кућама и тако се издржавао. Учитељску школу завршио је у Алексинцу где је боравио на стану и храни код неког Проке, учитеља, који је поседовао библиотеку. У Алексинцу је био активни члан ђачке дружине „Будућност“ и ту је објавио своје прве песме у истоименом омладинском листу. У учењу и читању пролазили су му дани док му једном не западне за око другарица из школске клупе. Била је то Ружа кћи Кола Кнежевић, радикала и народног посланика, учесника Тимочке буне (стрељан је због суделовању у истој).
и Ружи се допао леп, увек насмејан колега у народној ношњи коме новине и часописи објављују песме. Почеше да размењују прве погледе, затим књиге, а онда и кришом пољупце. Почело је лепо, па се лепо и завршило. Кад су Ружа и Милорад изучили школу и постали учитељи, молили и измолили исто место службовања – село Велико Крчмаре код Крагујевца. Дошли су на село у јесен и у малој бело окреченој школи пева лепој колегиници:
"Јесен стиже дуњо моја,
Јесен рана,
Од јесени, до јесени
Све се село већ ижени,
Душо моја, бежи мени!
Не варај јарана!"...
И кад прође јесен 1899. и почеше свадбе, млади учитељи се венчаше и почеше кућу да куће. После две-три године у Београду су изашле “ Сељанчице” збирка песама посвећених Ружи.
Милорад и Ружа радили су као учитељи десет година по селима. После Крчмара, били су у Раниловићу, затим у Стојнику код Младеновца, а од 1905-1907. у селу Младеновцу где је предавао и био управитељ школе. Док је у учитељовао у Село Младеновцу написао је већи број значајних песама као што су: Неверо, ране, неверо.., Хеј не роси!, Ој девојко, Навире ноћ, Мишар, Стани зоро,, Под Јабланом, У Јесен, На ђерђеву, Волим.
Свуда где је био Милорад је уживао велики углед. У челу је софре када је свадба. Највиђенији је гост на слави. Ако жалост походи кућу, опет се не може без њега. А он свуда стиже. Прави је народни просветитељ. Свака сеоска кућа је његова кућа. А кафана то му је друга школа. Ту се договара са кметом о сеоским пословима, пресуђује завађенима, политизира, а и по неку песму напише.
Ђаци га воле, јер није као други учитељи. Не шаље ђаке у ћошак да клече на кукурузу, а камоли неког да удари. А најмилији је дечурлији кад у буквару или читанци наиђу на учину песму. После година учитељевања у Селу Младеновцу учитељску каријеру наставља у Жаркову , а од 1910. у Београду на Чукарици где је постављен и за управника школе.
Копозитори се отимају о Милорадове песме: Бинички, Бајић, Јоксимовић, Коњовић, Христић .. Песме му улазе у народ.
Милорад Петровић пише од 1891, а прве песме објављује од 1898, године у “Дневном листу” и “Звезди”. Написао је више од 300 песама, од кијих су најбоље објављене 1902, већ у првој збирци “Сељанчице” чије је друго проширено издање изашло 1903.
Штампао је и преводе, књижевне критике, осврте и стручне радове.. Писао је текстове и комаде са певањем које су извођени у нашим позориштима. Био је уредник листа “Српско ђаче” у којем је објавио велики број песама за децу. Милорад је бележио народне приче и пословице, описивао народне обичаје, одушевљавао се народном поезијом и певао у њеном духу и тону. Живео је боемским животоми дружио се са Јанком Веселиновићем, Радојем Домановић, Стеваном Сремцем, Бором Станковићем, Дисом и др..
Милорад и Ружа су имали четворо деце: Борислава (умро као матурант), Радмилу( удата Крстић; студиралаје историју уметности на Сорбони и била колиекционар слика, скултура и уметничких предмета), Немању и Данку.
Милорад Петровић Сељанчица је учествовао у оба балканска рата и у Првом светском рату. При повлачењу српске војске 1915. разболео се од тифуса, и лечио у Алексинцу, код женине родбине. Прогнан преко мораве као “празноскитајушчи”, живео је одвојен од жене и деце, у Крагујевцу И Београду.
Пред крај живота разболео се од туберколозе и живео тешко. У “Народној просвети” априла 1921. пише: “Заборављен од свију и сваког, тешко болестан и без икакве неге и удобности траје своје последње дане Милорад М. Петровић богомдани песник СЕЉАНЧИЦА, један од најзнаменитијих песника у Српству”.
Туберкулозу је боловао у школском стану на Чукарици. По сведочењу његове жене Руже, предосетио је 3. марта да ће 17. априла умрети (умро на Михаиловцу). Последње стихове написао је 4. марта. Умрећу кад рађају руже/ Последњи дах њин ћу попит/ Први однећу у гробноицу мрачну/ Да се са њим сладе акрепи и црви. Уочи смрти загледан у нешто, казао је: „Међер ћу ја на овом свету да будем велика зверка .. Гле тридесет две владике!.. Спреми тридесетдве свеће! ..“.
Његов школски друг Цвијовић рекао је: „Умро је као прави просјак, напуштен од целога света“. Сахрањен је на Топчидерском гробљу, о државном трошку. Нема споменика на његовом гробу.
 |
| Милорад М. Петровић |
Гимназију је завршио у Београду, а затим Учитељску школу у Алексинцу. У младости је стално носио шумадијску народну ношњу, а испод кошуље амајлију – платнени замотуљак са груменом земље из његове родне Велике Иванче.
Милорад Петровић Сељанчица рођен је на селу и сем последњих десет година цео живот је провео на селу, где је за време свога учитељовања ( Крчмари, Раниловић, Стојник, Младеновац-село), написао највредније песаме, бележио народне приче и пословице, описивао народне обичаје, одушевљавао се народном поезијом и певао у њеном духу и тону. У Београду је премештен 1910. године где живи у родољубивом заносу пред предстојеће ратне сукобе.
"Песнику је село све и сва, он неће и не може ван њега, јер у сеоској средини осећа сву срећу, све блаженство своје. Ко зна, да ли би му песме тако мирисале, да је отишао ван своје сфере. На свеже пољско цвеће или на свежу, покошену траву зацело не би. Можда би се, да је село напустио и отишао у варош, у песме увукао и смрад варошке клоаке, болести и фриволности. И идила је лепа, лепа као јутро на селу са балзам - мирисом с планине или с ливаде.
Милорад Петровић Сељанчица је био прави младеновачки песник. По трагу који је оставио у српском песништву међу песницима из нашег краја остао је први и непревазиђен. Отац му се звао Матеја и био је сељак. Мајчино име било је Пеладија (или Полексија). Основну школу похађао је у Великој Иванчи. Пет разреда гимназије учио је у Београду и тих година је послуживао по годсподским кућама и тако се издржавао. Учитељску школу завршио је у Алексинцу где је боравио на стану и храни код неког Проке, учитеља, који је поседовао библиотеку. У Алексинцу је био активни члан ђачке дружине „Будућност“ и ту је објавио своје прве песме у истоименом омладинском листу. У учењу и читању пролазили су му дани док му једном не западне за око другарица из школске клупе. Била је то Ружа кћи Кола Кнежевић, радикала и народног посланика, учесника Тимочке буне (стрељан је због суделовању у истој).
и Ружи се допао леп, увек насмејан колега у народној ношњи коме новине и часописи објављују песме. Почеше да размењују прве погледе, затим књиге, а онда и кришом пољупце. Почело је лепо, па се лепо и завршило. Кад су Ружа и Милорад изучили школу и постали учитељи, молили и измолили исто место службовања – село Велико Крчмаре код Крагујевца. Дошли су на село у јесен и у малој бело окреченој школи пева лепој колегиници:
 |
| Ружа Кнежевић |
Јесен рана,
Од јесени, до јесени
Све се село већ ижени,
Душо моја, бежи мени!
Не варај јарана!"...
И кад прође јесен 1899. и почеше свадбе, млади учитељи се венчаше и почеше кућу да куће. После две-три године у Београду су изашле “ Сељанчице” збирка песама посвећених Ружи.
Милорад и Ружа радили су као учитељи десет година по селима. После Крчмара, били су у Раниловићу, затим у Стојнику код Младеновца, а од 1905-1907. у селу Младеновцу где је предавао и био управитељ школе. Док је у учитељовао у Село Младеновцу написао је већи број значајних песама као што су: Неверо, ране, неверо.., Хеј не роси!, Ој девојко, Навире ноћ, Мишар, Стани зоро,, Под Јабланом, У Јесен, На ђерђеву, Волим.
Свуда где је био Милорад је уживао велики углед. У челу је софре када је свадба. Највиђенији је гост на слави. Ако жалост походи кућу, опет се не може без њега. А он свуда стиже. Прави је народни просветитељ. Свака сеоска кућа је његова кућа. А кафана то му је друга школа. Ту се договара са кметом о сеоским пословима, пресуђује завађенима, политизира, а и по неку песму напише.
Ђаци га воле, јер није као други учитељи. Не шаље ђаке у ћошак да клече на кукурузу, а камоли неког да удари. А најмилији је дечурлији кад у буквару или читанци наиђу на учину песму. После година учитељевања у Селу Младеновцу учитељску каријеру наставља у Жаркову , а од 1910. у Београду на Чукарици где је постављен и за управника школе.
Копозитори се отимају о Милорадове песме: Бинички, Бајић, Јоксимовић, Коњовић, Христић .. Песме му улазе у народ.
Милорад Петровић пише од 1891, а прве песме објављује од 1898, године у “Дневном листу” и “Звезди”. Написао је више од 300 песама, од кијих су најбоље објављене 1902, већ у првој збирци “Сељанчице” чије је друго проширено издање изашло 1903.
Штампао је и преводе, књижевне критике, осврте и стручне радове.. Писао је текстове и комаде са певањем које су извођени у нашим позориштима. Био је уредник листа “Српско ђаче” у којем је објавио велики број песама за децу. Милорад је бележио народне приче и пословице, описивао народне обичаје, одушевљавао се народном поезијом и певао у њеном духу и тону. Живео је боемским животоми дружио се са Јанком Веселиновићем, Радојем Домановић, Стеваном Сремцем, Бором Станковићем, Дисом и др..
Милорад и Ружа су имали четворо деце: Борислава (умро као матурант), Радмилу( удата Крстић; студиралаје историју уметности на Сорбони и била колиекционар слика, скултура и уметничких предмета), Немању и Данку.
Милорад Петровић Сељанчица је учествовао у оба балканска рата и у Првом светском рату. При повлачењу српске војске 1915. разболео се од тифуса, и лечио у Алексинцу, код женине родбине. Прогнан преко мораве као “празноскитајушчи”, живео је одвојен од жене и деце, у Крагујевцу И Београду.
Пред крај живота разболео се од туберколозе и живео тешко. У “Народној просвети” априла 1921. пише: “Заборављен од свију и сваког, тешко болестан и без икакве неге и удобности траје своје последње дане Милорад М. Петровић богомдани песник СЕЉАНЧИЦА, један од најзнаменитијих песника у Српству”.
Туберкулозу је боловао у школском стану на Чукарици. По сведочењу његове жене Руже, предосетио је 3. марта да ће 17. априла умрети (умро на Михаиловцу). Последње стихове написао је 4. марта. Умрећу кад рађају руже/ Последњи дах њин ћу попит/ Први однећу у гробноицу мрачну/ Да се са њим сладе акрепи и црви. Уочи смрти загледан у нешто, казао је: „Међер ћу ја на овом свету да будем велика зверка .. Гле тридесет две владике!.. Спреми тридесетдве свеће! ..“.
Његов школски друг Цвијовић рекао је: „Умро је као прави просјак, напуштен од целога света“. Сахрањен је на Топчидерском гробљу, о државном трошку. Нема споменика на његовом гробу.
