ОСВРТ - Милорад Петровић

ОСВРТ - Милорад Петровић

Милорад Петровић

Не мислимо да је Милорад Петровић Сељанчица класик српске поезије, али смо убеђени да он има своје засебно, мало и искошено, несумњиво, место у њеној традицији и да нипошто не би смео бити, како је то сада случај, скрајнут. Ниједна поезија се не своди, и не сме се свести, само на неколико великих песничких имена. Његове песме ушле су у народ и певају се још а да се скоро сасвим заборавило ко је њихов аутор. Готово да нема значајног српског композитора који није музички обрадио (најчешће за хор) неку његову песму. Сељанчица је почетком двадесетог века био песник којег су, управо због апсолутне доминације звучног над семантичким, пригрлили српски (а не само они) композитори. Листа је ипозантна: Исидор Бајић, Станислав Бинички, Јосип Берса, Јаков Готовац, Антун Доронић, Бладимир Ђорђевић, Даворин Јанко, Божидар Јоксимовић, Драгутин Јелачић, Петар Коњовић, Петар Крстић, Јосиф Маринковић, Коста Манојловић, Милоје Милојевић, Стеван Мокрањац, Иван Матетић Роњгов, Јован Србуљ, Роберт Толингер, Стеван Христић, Ђорђе Балашевић... Хорове насловљене "Сељанчица" имају С. Бинички (6. песама), П. Крстић (6. песама), С. Мокрањац (4. песме), П. Коњовић (3. песме), М. Милојевић, К. Манојловић и Р. Толингер. "Чучук Стану", комад с певањем, музиком це пропратити Стеван Христић и Исидор Бајић. Песме из "Цучук Стане" има и Коста Манојловић. Најпопуларније песме су: "Јесен стиже...", "Чини, не чини " и "Играле се делије". Са музичке равни посматрано, остаје увертира "Српска раја" Христићеве "Чучук Стане", Јоксимовићева свита "Младост" и соло певање "Враголан" П. Коњовића, "Клипа, клапа" С. Крстића, "Ока на момка" С. Мокрањца, "Дивна ноћи" С. Биничког и већ споменуте музичке обраде песама "Јесен стиже..." и "Чини не чини"...

Стихови "Играле се делије, насред земље Србије" Милорада Петровића Сељанчице налазе се у "Антологији српских свечаних песама"...

... Покушали смо у кратким цртама да подсетимо најпре наше младеновчане на једног нашег песника. Сигурно сте чули песму и стихове:"Играле се делије, насред земље Србије, ситно коло до кола, чуло се до Стамбола..."
Играле се Делије - музику је компоновао Божидар Јоксимовић 1919. Песма као да само понавља жеље српских ратника који су у Балканском рату кретали на Једрене, заузимали га и враћали се кући. Стари ратници причали су да им је много жао што опсаду Једрена нису искористили да продуже даље све до Истамбула. Хтели су да се освете за петстогодишње робовање под Турцима. Та песма је прича за себе. Готово да се не мозе међу српским песницима наћи онај који је у оволикој мери, и овако успешно, "призивао" себи композиторе. Конкуренти Милораду Петровић Сељанчици би могли бити, у том погледу, Б. Радичевић, Ђ. Јаксић, Змај и В. Попа. Сви они су кудикамо значајнији од њега; ниједан, међутим, није певљивији. Певљивост се не може узети за ману када је о лирици реч. Поготово када је песник хтео, и успео, да је оствари. Сељанчица се лако пева. У прегледу "Српска књижевност 1904. године" - пише како песник из Велике Иванче, Младеновац - "пева свеже, мелодичне песме, веома успеле одјеке лирских народних песама". Он није класик српског песништва, али јесте несумњива књижевна чињеница. Нико ко се у песништво иоле разуме не може га побркати с другим песником. Знају га и они који за њега нису чули. Ако им није у духу, несумњиво им јесте у уху. Јесте, и остаје, трубадур у опанцима.

Јован Дучић у чланку објављеном у "Нашем Селу" (1929) истиче следеће: "Србији је држава сељачка, династија сељачка, војска сељачка, а сељачка литература под именом народних песама и народних приповедака дала је нама песницима све обасце фигура и метафора, савршен метар и ритам стиха, често чак и безазлене али лепе риме. Он што италијански писац учи из "Божанствене комедије" наш писац може, без сваког другог напора, да научи из раскошног извора те литературе које је дело нашег сељака. Мислим да нема примера сличног у историји ни једне друге расе."

Зар творац "Сељанчице" није најбољи пример за наведене ставове великог Дучића? Уосталом на то је још раније јасно указао и сам Јован Скерлић. "Угледајући се јако и успешно на народну лирску песму, Милорад Петровић је сеоски песник, као што је Јанко Веселиновић сеоски приповедач", стоји у "Историји српске књижевности" (Београд, 1914).

У организацији младеновачке библиотеке, у оквиру „Шумадијских метафора“ из штампе је изашла, за Србију значајна, књига – студија о Сељанчици под насловом „Девојче враже...“ Душана Стојковића