Милорад М. Петровић Сељанчица (1875-1921) - Живот (ни)је бајка
Чудна је судбина неких наших стари(ји)х песника: песме су им још за живота постале толико популарне да су зашле у народ и поистоветиле се са народним творевинама, а они сами, њихови аутори, остали су заборављени. Живео тешко, заборављен од свију и свакога, тешко болестан и без икакве неге траје своје последње дане Милорад М. Петровић, богомдани песник СЕЉАНЧИЦА, један од најзнаменитијих песника у Српству.

Књижевни лист 15.01.1907

МИЛОРАД М. ПЕТРОВИЋ
Књижевни лист из 15.01.1907
Мода “певања” хвата све јаче свој корен. С много претензија, а мало дара, свакодневно ничу "песнци", који вам у стиху и слику, с муком састављају и износе своје “идеје” , замршено, нејасно, - да би што загонетнији изгледали. И тој „песничкој" инвазији, без циља и пута, мора се човек чудити; али у толико више мора се пак човек зарадовати кад на другој страни види правог песника, мора се веома зарадовати извору праве поезије.
Милорад М. Петровић
Једино видно место међу нашим признатим песницима заузима и чувени песник добро познатих „Сељанчица" Милорад М. Петровић. То вам је у истини прави песник, одушевљена срца, префињених песничких манира, који вас одмах одушевљавају, освајају; то је песник који вам мелодијом и топлином осећаја, у својим песмама, обујми срце неким лаким врелим заносом. У његовом певању имате један прилагодан, нов жанр, имате неусиљено и топло изражавање, имате пуно природног опажања и тачних опсервација. Одрастао слободно, у природи, у животу, где се разлеже глас космајског славуја, меки глас фруле и двојнице пастиреве, где се разлеже умиљата песма веселе сељанчице,он се на самом врелу у тој мери напојио и одушевио за природу, за околину, да и његове песме теку исто тако природно и весело, као што је све око њега, оне теку тако лако и глатко, да их морамо назвати најлепшим бисером народне поезије, коју није спевао какав стари гуслар, већ савремени славуј испод Космаја. У његовом певању не опажа се утицај ма кога ранијег песника; његово је певање слично лепој, новој мелодији неке нове песме, која нам се чини тако позната, тако блиска, те се одмах памти, одмах пријања за срце и одушевљава нас. И ако би се истраживао ма чији утицај у његовој поезији, нашао би се само онај силни утицај природе, стварних доживљаја у чистом ваздуху и веселом селу. И доиста ако је ма где истинита она поставка да се кроз перо и песму може оценити унутарњи живот једног човека, та је поставка у овом случају певања Милорада Петровића право, необорено правило. Ко само познаје Милорада Петровића песника, ко познаје његову нарав и навике, ко познаје најситније нијансе његовог живота, тврдиће да је он кроз своје песме излио срце и душу своју, излио најфиније и најмекше осећаје своје песничке природе. И по томе се види да је то прави песник. И с тога је он постао популаран и омиљен у свима читалачким круговима. Његове се песме радо, у сласт, читају тамо где је укус префињен и утанчан, као и тамо гдје се нема довољно критеријума за оцену песничких производа. А зар и ово није један доказ више да је то песник природе, да је то прави песник, који своје стихове ниже складно, природно, без муке и натезања. Идеална, поетска, осећајна страна његових песама одушевљава, буди пријатне емоције, које нас уздижу над сувопарном стварношћу свакодневних задевица. Милорад М. Петровић родио се 28. јула 1875. г. у Великој Иванци под Космајем. Учитељску школу свршио је 1899. г. у Алексинцу. Сада је учитељ у селу Младеновцу. Милорад М. Петровић сада је у најлепшим годинама, право рећи то је још млад човек, од кога српска књига очекује још који украс. Још као гимназиста пропевао је. И то није било из моде, већ из правог песничког нагона, из срца. Прва песма његова угледала је светла у „Дневном Листу" год. 1891. А после тога с времена на време сусрећемо се с песником у свима српским књижевним листовима и његовим песмама, које су још у почетку издавале необични таленат и одушевљење младог песника. Најинтензивнији рад Милорада М. Петровића пада од оног времена, од како је постао учитељем. А онога дана кад су његове лепе песме „Сељанчице“, које је он посветио својој супрузи Ружи, којом се и оженио по свршетку школе, дошле читаоцима у руке, он је утврдио да су основане биле наде, које су на њега полагане и једногласно и одушевљено је поздрављен и увршћен у ред наших бољих песника. Већи део његових песама чиста је лирипка. Издао је две збирке „Сељанчица“ . Песме пак његове из збирке „Сељака“ имају карактер песама политчко-сатиричних. Милорад М. Петровић огледа се и у писању позоришних дела. Написао је и приказивана су у краљ. срп. народном београдском позоришту ова два дела:  »Младост“ и „Комадић швајцарског сира“. Сем ових написао је и „Чучук Стану", који је комад сад на реду да се приказује у краљ. срп. нар. позоришту у Београду. И песма што је доносимо у овом броју, из тога је дела. Милорад М. Петровић радио је и на стручним учитељским листовима, а његов рад на дечијој књижевности уврстио га је међу остале ваљане дечије писце. О љубави његовој према деци, сведоче нам многе песме његове по свима српским дечијим листовима, који су испеване тако лаким и подесним стилом и деци лаким и згодним речима, да се већ међу децом са слашћу читају и напамет уче. О његовој вредноћи и преданости послу докази су нам и ове за децу штампане књиге: „Материце“, „Оцеви", „Село“ , „Радост“ , „Бачки Здравац" и „Ризница“.
Милорад М. Петровић радио је с приличним успехом и на приповеци. Те приповетке налазиле су као фељтони  »Политике и „Дневног Листа“. Циклус његових опажања из народног живота под натписом: „Село и сељаци“ показује колико се он интересује за околину, у којој ради, да је упозна. „Село и сељаци" је опсежно дело, које ће скорим ући у штампу. Милорад М. Петровић много је радио и кроз све његове радове видите где се провлачи, као јак, црвен конац, песничка душа његова. Песникове године, његова снага и полет обећавају нам много, још пуно бисерних зрна песничких, још који дио његове песничке душе. Наша очекивања, наше наде, даће Бог да нас не преваре, као и до сада што нас нису превариле.
БОСАНСКА ВИЛА,  15.01.1907
Лист за забаву, поуку и књижевност. Покренут је у Сарајеву 1885. године као орган Учитељског удружења. „Босанска вила“ је излазила редовно два до три пута месечно и штампана је ћирилицом. До 1895. године била је једини књижевни лист у Босни и Херцеговини. Лист је престао да излази 15. јуна 1914. године, уочи Првог светског рата, а због забране од стране аустро-угарских власти.

 
© 2017 | Милорад Петровић | Дизајн: Марија Гајевић ( gajevic@gmail.com )|ОШ Коста Ђукић Младеновац, Термоенергетика